Како спречити насиље међу вршњацима, на који начин их анимирати да раде корисне и паметне ствари, подстаћи их да нагомилану негативну енергију не усмере на туче и међусобне обрачуне...

О насиљу међу вршњацима своје ставове и методе за сузбијање насилног понашања износи у оквиру пројекта „НАЈјаче против насиља“ Милош Дилкић, тренер Форум театра, члан ТОК тима за образовање и културу. Правник по струци, запослен у образовању, сарађује са многим школама и установама и бави се формалним и неформалним образовањем деце. Дилкић је почетком школске године био тренер на пројекту „НАЈјаче против насиља“ УГ „Свет речи“ који се реализује у седам партнерских средњих школама: Кучева, Великог Градишта, Велике Плане, Пожаревца, Деспотовца и Смедеревске Паланке. Пројкат је подржало Министарство омладине и спорта.

О конзерваторским радовима у градској цркви Светих апостола Вартоломеја и Варнаве.

Црква је споменик културе, храм који је регистрован као добро које ужива претходну заштиту. Не припада групи објеката који су проглашени за културно добро, или културним објектом изузетног значаја и без обзира на ову чињеницу има културно историјску вредност коју би требало поштовати и сачувати за будуће генерације.  Са благословом његовог преосвештенства господина Игњатија Мидића, епископа Браничевског,  градска црква Светих апостола Вартоломеја и Варнаве започела је  2016. године обнову, рестаурацију и конзервацију фресака у олтарском простору. Радове су извели стручњаци Високе школе - Академије Српске православне цркве за уметност и конзервацију у Београду, као најстручнија лица за ову врсту заштите култруног добра. Сачуване су од пропадања слике светаца у олтарском простору и делу цркве око олтара. Остатак радова се очекује у блиској будућности и зависи углавном од финансијске ситуације инвеститора.

Пре пет година срушио се стари храст у Марковцу, симбол села, састајалиште возача, место познато широм земље и света. Дрво заштићено као природна вредност, баштина као сведок густих шума дуж корита Мораве. Нема га  више. Одолевао је четири столећа и као уморни старац заспао на стражи.

Већ неко време не показује пут возачима столетни храст крај ауто-пута у Марковцу. Симбол Поморавља и Шумадије срушио се готово изненада једног дана из корена. Мирно, без ветра и олује, без самртног ропца, као да се, изнемогао и дотрајао, опростио од живота и уморан опустио гране на мекану траву да досања последњи сан.

У периоду између два рата, повратници са Солунског фронта, покретали су у својим селима и варошима акције за подизање споменика изгинулим саборцима

Читава дивизија са укупно 3.679 бораца општине, укључујући Малу Плану и Сараорце, остала је на мртвој стражи након завршетка ратних сукоба у Великом рату. Животе за краља, отаџбину и Србију дали су борци: из Марковца 276, Новог Села 131, Старог Села 378, Ракинца и Купусине 193, Радовања 143, Велике Плане 374, Мале Плане 73, Великог Орашја и Крушева 283, Крњева 346, Трновча 137, Милошевца 357, Лозовика 473, Сараораца 235 и Доње Ливадице 280. У рату су многи добили официрске чинове, разна одликовања и признања, а 22 ратника завредила су најсјајнију Карађорђеву звезду за храброст, оданост и пожртвованост у рату.

Kако је некада функционисало судство

Начелник округа Смедерево, Живојин Блазнавац, четвртог априла, 1869. године, послао је писмо министру унутрашњих дела, ондашњем Радивоју Милојковићу, са предлогом да се у његовом округу, од постојећих срезова Јасеничког и Подунавског, одузме одређени број села да би се формирао нови, Моравски срез са седиштем у Великом Орашју. Предлог је неко време разматран и усвојен тако што је новом срезу припало 13 насеља дуж Велике Мораве.

Србе је кроз историју карактерисала посебна ношња за сваки део територије. Јелек, антерија и опанци по томе се знају Србијанци…

Српска народна ношња заузима истакнуто место у култури и традицији народа који је свој карактер, особености и културолошки значај сачувао кроз бурну прошлост. Њена улога кроз историју је веома битна као симбол етничког идентитета, а истиче се и по ликовним и естетским вредностима. До нас су углавном стигле сачуване одевне целине из 19. и првих деценија 20. века, са разноликим облицима и украсима како у женским тако и у мушким ношњама. Сведоче о једном времену и на њима се, као из књиге читају карактеристике краја коме припадају.

Сви детаљи на сваком комаду ношње имали су своју симболику и разлог постојања.