У Милошевцу, селу добрих и часних људи, у хранитељким породицама од пре рата до данас,  ране због тужног детињства без родитеља видали су малишани уз помоћ хранитеља који су их волели као сопствену децу.

Центар за породични смештај деце и усвајање у Милошевцу, некада „Рада Младеновић Ђулић Црна“ обележиће у рано пролеће 2021. године,  90 година постојања. Кроз установу је за скоро девет деценија, од оснивања до данас, прошло више од 5.500 деце без родитељског старања из целе ондашње Југославије и садашње Србије. Прве хранитељице биле су: Фрусина Пашић, Перка Здравковић, Смиља Петровић, Милица Лукић, Цвета Ђулић, Бранка Филиповић. Међу најстаријима, до недавно су биле скоро вршњакиње установе: Бранка Филиповић, Катарина Дешић и Љиљана Ђулић. Пре две године председник Србије, Александар Вучић, одликовао је установу Сретењским орденом првог степена, а Катарину Дешић и Брнку Филиповић златним медаљама за заслуге. Катарина је однеговала и на животни пут извела 18 штићеника, Бранка 40. Ова признања припадају целом селу за сво добро које су житељи несебично, скоро читав век, даривали деци без родитељског старања.

Развој читалачке културе у Великој Плани и околним селима у периоду отварања првих читаоница у Србији

Библиотекарство у Великој Плани настаје релативно касно, близу пет деценија после Београда и 20 година после првих читаоница и књижница у њеном непсредном окружењу. У Орашанском срезу су, пре плањанске, основане три читонице: у Марковцу (1872), Новом Селу (1874) и Сараорцим (1875). Податке о овим читаоницама наводи Гаврило Ковијанић, у књизи „Трагом читалаштва у Србији“ и Десанка Стаматовић „Читалаштво у Србији у 19. веку“, а још раније Леонтије Павловић у спису„Књига у смедеревском крају у 19. веку”.

Девет деценија Позоришта „Масука“ и живота грађана Велике Плане у складу са позоришном културом

Сањати да идеш у позориште значи да ће ти се остварити стара жеља. По древном тумачењу санописа и веровању у продужене мисли Срба кад утону у снове, закључује се колико важну улогу игра позориште у животима наших људи, посебно Плањана који су за девет деценија постојања аматерске установе културе створили култ позоришта и обавезу да живе у складу са позоришним календаром који им устројава културни живот условљен догађајима на даскама које живот значе. Деведесет и једну годину старо је позориште у Великој Плани. Скоро, па читав век рада што је довољно да се уврсти у познатије позоришне куће које успевају да истрају на овим просторима упркос променама које са собом носи доба кроз које пролази, у инат точку времена који меље све пред собом и духу модернизације која брише старо зарад престижа у складу са животом Стеријиних јунака.

Шојсова кланица с почетка 20. века, некада репрезентативни пример архитектуре и симбол кланичне индустрије, препуштена зубу времена

Стара зграда кланице у центру града, налик средњевековном замку, пропада последњих деценија. Урушавају се зидови и кров, из темеља избија растиње, а на прозорима више нема стакала нити је безбедно кретати се у њеној близини. Зграда под заштитом као споменик културе, занимљиве и оригиналне архитектуре, препуштена је од 1983. године зубу времена, а време и те како чини своје.

Долина Мораве и Јасенице још од римског доба била је позната по поштанском саобраћају

Oд 1840. године актом Министарства унутрашњих послова (Попечитељство Внутрених дела) у Србији је почела да ради поштанска служба устројена по савременим стандардима тадашње Европе. У Србији је и раније постојала поштанска служба, али организована по турским мерилима - "Татарско-мензулански" систем. Још је Карађорђев "Криминални закон" из 1810. прописивао поједине одредбе везане за поштанску службу. Централа поште Србије била је смештена на Калемегдану у здању старе "Мензулане".

Повезивао је две обале више од једног столећа

Старије генерације Плањана земни остаци Старог жабарског моста, бетонски стубови зароњени у дно Мораве, закрчени грањем, камењем и ружним отпадом који са собом носи лењим током кроз равницу највећа српска река, подсећају на време када се са једне обале на другу прелазило преко ускок коловоза прекривеног протрулелим талпама. Још старији, малобројни због давно прошлог времена, знају какву је улогу ова челична конструкција имала за време рата приликом ослобађања источних и централних делова Србије од окупатора. Дуги низ година био је стари мост једина веза овог краја са десом обалом, и насељима преко реке – Ливадицом, Жабарима, Петровцем на Млави.