Девет деценија хранитељства у Милошевцу

У Србији, за разлику од остатка света, још не постоје лиценце за хранитеље. Поступак додељивања деце на чување се спроводи у складу са нашим законским одредбама. На основу важећих правилника утврђује се општа подобност да неко може бити хранитељ. Утврђивање опште подобности хранитеља иде готово истом процедуром као и утврђивање способности лица да буду усвојитељи.

Према подацима Министарства за рад, запошљавање, социјална и борачка питања, стручна процена опште подобности за обављање хранитељске улоге састоји се из провере испуњености законских услова преко јавних исправа које кандидати за хранитеље подносе уз пријаву за хранитељство. На основу интервјуа са стручњацима који врше процену, а на основу сагледавања услова и односа у породици, у непосредном контакту, кроз кућну посету и кроз програм припреме и обуке будућих хранитеља, одлучује се да ли има основа да се улази у поступак доделе и преузимања деце без родитељске бриге на чување.

Како је бивши „колонац“ Ђорђе Стојановић нашао браћу

Прича о Милошевцу, најхуманијем селу у Србији, чији су житељи за девет деценија постојања установе за породични смештај и усвајање деце збринули скоро 6.000 малишана без родитељског старања, преносила се светом на разне начине. О колевци хранитељства сазнавало се из сећања бивших штићеника, текстова и емисија у средствима информисања, посета познатих личности и званичника селу... Бивши штићеници су тражећи своје корене и своје најрођеније користили слична проверена средства – установе, медије, популарне емисије. Преко центара за социјални рад, месних канцеларија, општина и градова из којих су донети као деца у хранитељске породице, преко новина и телевизијских емијија, штићеници су најчешће проналазили своје трагајући за њима често на најневероватније начине. Тако је Ђорђе Стојановић Црни искористио прилику да преко емисије „Све за љубав крене“ крене у потрагу за браћом, а када се одважио да уђе у ријалити програм „Велики брат 2007.“ успео је да комплетира породичну слику која му се током већег дела детињства у Милошевцу непрестано враћала.

Ближе се празници. Обрадујте малишане у хранитељским породицама

Помоћ стиже кад јој се најмање надамо и од кога се најмање очекује. Добродошла је у свако доба, посебно деци без родитељске бриге. Штићеницима Центра у Милошевцу поклони с времена на време стигну од бројних донатора, фондација и хуманитарних организација. Обрадују их и улепшају им детињство. Некада их је било много више него сада, када је свако зокупљен својом бригом заборавио да некоме и мала пажња значи много. Више од труда и средстава које дародавац њиховом детињству поклања од срца. Овде ћемо се подсетити ко је учинио нешто незаборавно за њих, ко их је племенитим делом подсетио да постоје добри људи, кога се сећају по доброти и племенитости. Можда би ова подсећања пробудила пажњу оних који би могли да им улепшају тужно детињство.

Бранка Филиповић била је хранитељица за понос и узор новим генерацијама хранитеља

Ретке су прилике да исте године, у једном дану, чак три највиша државна одликовања буду уручена у једном селу. Сретењским орденом првог степена 15. фебруара 2018. године награђен је Центар за породични смештај и усвојење, а две тада најстарије хранитељице из села, Бранка Филиповић и Катарина Дешић, добиле су златне медаље за заслуге. Заједно су однеговале седамдесеторо деце. Била је то последња почаст заслужним грађанкама овог малог места великог срца, доброг гласа и још бољих људи, за сво добро које су даривале деци без родитељског старања. Недуго после овог значајног догађаја за њих, цело село и њихове породице, две херојине су се преселиле у вечност. Оставиле су иза себе многобројне породице, лепе успомене штићеника на период одрастања у њиховом крилу и незаборавна сећања на доброту која их је красила.

Млади из хранитељских породица на животној пректретници су након навршене 18 године када су приморани да се суоче са поступком осамостаљивања...

Не постоји системска евиденција о младима који напусте алтернативно старање. Етапу једног дела живота деца без родитељске бриге завршавају боравком у хранитељској породици, или у домовима; после пунолетства, ако се не одлуче на даље школовање, о њима једно кратко време бригу воде надлежне социјалне установе, након тoга се сналазе сами. То траје до 26. године. За младе који су и даље под окриљем друштва као корисници услуга социјалне заштите подаци су доступни и лакше је пратити њихов даљи развој.

Бивши штићеник Центра у Милошевцу, Миле Петровић, данас са својом породицом брине о деци без родитељског старања, враћа дуг установи и својим хранитерљима који су му помогли да постане човек

Милошевац, најпознатује село у поморавској долини, у коме живе племенити људи великог срца и чисте душе, пуних деведесет година пружа утеху и обезбеђује породично окружење деци без родитељског старања. Чува тајну тужних дечијих судбина, доприноси да потисну у зборав најружније сегменте детињства, враћа им наду у остварење снова и чини да постану часни људи као њихови хранитељи. Учећи и одрастајући уз њих постају не само чрвршће личности, него и савесни и добри домаћини који, кад раскрсте са детињством и сенкама прошлоси, неким новим генерацијама дарују оно што је њима недостајало када су били мали. Бригом и љубављу доприносе да деца без родитељског старања у хранитељској породици одрасту, усправе се и одлете из гнезда.