Србе је кроз историју карактерисала посебна ношња за сваки део територије. Јелек, антерија и опанци по томе се знају Србијанци…

Српска народна ношња заузима истакнуто место у култури и традицији народа који је свој карактер, особености и културолошки значај сачувао кроз бурну прошлост. Њена улога кроз историју је веома битна као симбол етничког идентитета, а истиче се и по ликовним и естетским вредностима. До нас су углавном стигле сачуване одевне целине из 19. и првих деценија 20. века, са разноликим облицима и украсима како у женским тако и у мушким ношњама. Сведоче о једном времену и на њима се, као из књиге читају карактеристике краја коме припадају.

Сви детаљи на сваком комаду ношње имали су своју симболику и разлог постојања.

Скровит од погледа, непосредно уз прометну џаду, Точак је био примамљиво место за народне хајдуке. По легенди, овде је добар део године боравила чета Станоја Главаша.

Нема много изворишта на територији општине Велика Плна, нити их  је било више  у ранијем  периоду (Точак, Чесма и Јасеновчић). Од давнина вода тече у неограниченим количинама  на природној чесми коју мештани зову Точак. Није уништена жица воденог тока  ни код  Покајнице, а нешто смањеним капацитетом тече вода испод некадашњег Игришта, код Старог одбора. Од свих поменутих природних непресушних извора у народу је најдуже остало сећање на Точак. Ваљда зато што и данас вода у млазевима тече кроз чесме. И данас се на овом месту излетници освеже изворском водом, извиђачи на платоу испред ограђеног и заштићеног извора бивакују, на дан пробоја Солунског фронта, 15. септембра, мештани и борци полажу венце погинулим родољубима на Солунском фронту.

Свечани воз који је пошао из Топчидера, долином Мораве, до Ниша кроз Велику Плану је прошао у подне 4. септембра 1884. године, 24. августа по старом календару, 60 година после пуштања првог воза у свету, у Енглеској 1825. Прве две локомотиве назване су “Милан” и “Наталија”, по краљевском пару Обреновића. Српски кнез Милош Обреновић, земљопоседник и свињарски трговац, још 1837. године предложио је изградњу “гвозденог пута” од Београда до Румуније, где је имао велика имања, низ Дунав, кроз источну Србију, свестан колико би тиме трговина била олакшана и унапређена.

Поточара у Новом Селу у време Првог српског устанка била је место окупљања устаника и хајдука

У Новом Селу, некада Новом Аџибеговцу, на некадашњем кориту Лепенице и њене притоке Раче, у густо зараслом жбуњу и шипражју, још неурушена стоји прастара воденица поточара коју народ зове Говедарска. Не зато што су око њених темеља напајали говеда и волове, него зато што је у једном периоду рада припадала породици Говедаровић. 

За запис је најчешће биран храст са лепом крошњом, разгранат, здрав и моћан

Дрво као свето место које је имало функцију светилишта одвајкада је део традиције српског народа. Свако село је некада имало потребу да бар једно стабло моћног изгледа одреди за запис и окупљање око њега. На њему је био урезан крст или записан свети хришћански знак бојом отпорном на кишу и сунце па је такво стабло било предмет поштовања и обожавања. За запис је најчешће биран храст са лепом крошњом, разгранат, здрав и моћан. И место је посебно бирано као култно и заслужно да му сви мештани указују част и поштовање. Велика ливада, негде покрај пута, уз извор, на раскрсници важних путева, високо на брду, усамљено стабло које привлачи поглед из даљине. За разлику од околних села која су имала само по један или неколико записа, Велика Плана је имала чак 20. Литија је организована првог дана великог празника Троица и кретала је од Покајнице. У том походу људи су обилазили записе, заустављали се и вршили обреде. Један од записа је био на општинској ливади Врбица, у Бугарији, на Копоринској коси у Ливадама код Колске, освећени дуд на Игришту код Старе општине…

Старо Село - два века писмености

Основна школа у Старом Селу једна је од најстаријих на подручју некадашњег смедеревског округа. Пре ње су основане само четири школе: крњевачка 1779, смедеревска 1806, паланачка 1808, исте године, или нешто мало раније почела је по угледу на околна места да ради школа у Коларима. Темељи школе у Старом Аџибеговцу постављени су 1820. године и ове године обележава два века постојања.