90 година успешног рада Центра за породични смештај у Милошевцу

Милошевац је на мапи Србије обележен уместо црном тачком са кругим у центру, црвеним срцем. То значи да у њему живе људи који љубав несебично деле деци којој је родитељска пажња ускраћена.

Центар за породични смештај деце и усвајање у Милошевцу обележио је почетком године девет деценија постојања. Непун век у селу са око 3,5 хиљаде становника угледни домаћини, вредни мештани Милошевца и околних села Трновча и Лозовика, бринули су о деци чија је судбина била да одрастају без родитерљске бриге, у хранитељским породицама. Овде су стекли нове породице, одрастали уз децу својих хранитеља и постајали људи. И данас Милошевац чува традицију. У 128 хтанитељских домова збринуто је 202 малишана свих узраста – од беба до студената. Кажу надлежни у установи регионалног значаја – имају скоро све што им је потребно за рад, недостају само нове снаге да се традиција настави.

Девет деценија хранитељства

Тијана Петровић, хранитељица из Трновча усвојила је девојчицу Тијану која је била у њиховој кући пре усвајања, сада Петровићи брину о брату и сестри, Стани и Луки. У њихов живот деца без родитељског старања унела су нову радост и подсетила их да је брига о деци најлепша обавеза која им је додељена одлуком да се баве хранитељством.

Причу о хранитељству, ведра и насмејана горштакиња пореклом са залатиборских падина, удајом опредељена за Трновче, где је због близине Милошевца - колевке хранитељства, брига о деци без родитељског старања дугогодишња традиција, Тијана Петровић започиње причом о још једној Тијани. Мала Тића је дошла у њен дома као штићеник Центра у Милошевцу пре 12 година. Тада је велика Тијана пожелела да роди још једно дете како би њена ћерка, сада 29 годишња Наташа, мајка двоје деце, имала брата или сестру. По законима природе то није било могуће након тешке операције која је зауставила њену жељу да роди дете. Тако је Тијана послата у њен дома као божји дар да Нађа добије сестру, а мама Тијана поново осети мирис бебе у кући.

Девет деценија хранитељства у Милошевцу, селу које је однеговало за непуно столеће више од 6.000 деце без родитељског старања. У кући Драгане Јелић одрастају брат и сестра, Стефан и Сара, дечак од 12,5 и девојчица од 16 година.

Милошевац исписује најхуманије приче о деци без родитељског старања скоро цело једно столеће. Одрастају у овом питомом поморавском селу малишани којима је у периоду најранијег живота преко потребна љубав и пажња људи који им замењују родитеље, дају им дом који подсећа на породично гнездо и пружају им сигурнос док не постану људи. Кад одрасу, одлепршају као птићи, ојачају им крила за лет, а успомене које понесу са собом учине да своје хранитеље поштују и воле као да су им прави родитељи. Радо се враћају у њихово окриље, буду им утеха када остаре и доводе своју децу да упознају људе уз чију помоћ су и сами постали честити и поштени људи.

Када се догоди нешто ружно, болно и трагично, што покрене друштво на размишљање запитамо се где смо били раније да спречимо овакве трагедије. Одлазе млади животи а да их пре тога нико није заштитио. Зашто нам се то догађа и докле?

Саопштење Форума београдских гимназија:

У организацији Форума београдских гимназија данас је одржан округли сто под називом "Реформа у карантину" уз учешће еминентних стручњака из Хрватске, Босне и Херцеговине и Србије.

"У жељи да допринесе унапређењу образовног процеса, утиче на реформе и размени искуства са стручњацима из региона, Форум је угостио др Бориса Јокића, директора Института за друштвена истраживања у Загребу и бившег руководица реформског процеса у Хрватској, професора др Александра Бауцала са Филозофског факултета Универзитета у Београду, др Ивана Ивића, универзитетског професора у пензији, Намира Ибрахимовић директора ОШ Сафвет бег Башагић, који је уједно био и руководилац реформског процеса у кантону Сарајево и Дејана Илића, уредника у издавачкој кући Фабрика књига. Позив је упућен и представницима Министарства просвете, науке и технолошког развоја, који се нажалост нису одазвали.

Ко су незбринути, незаштићени, занемаривани и напуштени под заштитом државе и друштва

Напуштени, са сметњама у развоју, занемарени или сиромашни, деца без родитељске бриге – само су неки од разлога због којих деца у Србији заврше на евиденцији Центра за социјални рад, а потом у институцијама и хранитељским породицама. У Србији је такве деце последњих година од 8 – 9.000 на годишњем нивоу. О њима брину центри за социјални рад који их упућују преко центара за породични смештај и усвајање у хранитељске породице или у домове за незбринуту децу. Остају под окриљем институција до пунолетства, ако се школују друштво о њима брине до 26 године.