Бела недеља у Лозовику
Маскирани момци и старији дечаци прескачу преко ватре терајући демоне из кућа својих комшија, поризор је који се последњих година пред ускршњи пост може видети у Лозовику и околним селима. Манифестација се традиционално одржава на крају Беле недеље, уочи почетка великог ускршњег поста. Село Лозовик је једно од ретких у Србији које је у последње две деценије оживело стари обичај Белих поклада, а по угледу на њих нешто слично приређују деца Осипаонице, Лугавчине и других оближњих места.
Маскирци током дана, у недељу, на Беле покладе, иду од куће до куће, својим страшним изгелдом и галамом "истерију лоше силе из домова суседа"... Из кућа и обора, дворишта и помоћних зграда, древим обредима и песмама призивају напредак домаћинства и слоге у породици. Домаћин их због тог доброг дела награђују нечим што се нађе у кући у том моменту или припреме нешто специјално за њихов долазак... Добију парче гибанице, крофне, ситне колаче, неки слаткиш, по коју парицу, а кући обавезно однесу пуне корпице јаја. Сви су весели и расположени као да им је стигао драги гост из далека. Тако од капије до капије. Лају пси за њима, галама одјекује селом.
Те древне обичаје, негде скроз потиснуте у заборав, негде присутне само у сећањима најстријих житеља пореклом са села, негује најмлађи нараштај већ деценијама у Лозовику. Све чешће и у другим местима, мање организовано, у групицама, могу се видети деца под маскама како иду по селу. Лупају штаповима на капијама и дозивају домаћине. Носе корпице за јаја. Добро су им сакривена најлонским чарапама и бојама лица, а на себи носе одећу под којом их нико не пепознаје.
Наставник Вито Петровић из Лозовика са својим ђацима у ОШ „Радица Ранковић“, на часовима техничког и на радионицама на којима се води брига о етно наслеђу, израђује маске од разних природних материјала. Без тикве лудаје се не може, без ње „не бива добра маска“, она даје страшни изглед, а пратећи елементи су слама, перје, џакови од кострети, рогови неке животиње, крзно да допуни лик и комплетира утисак. Има задатак да уплаши духове и истера их из видокруга маскираца... Све заједно даје изглед неког натприродног бића које мора да буде што стршније и оригиалније. Кад се стави овако урађена маска на главу јасно је да се сакупљају маскирци и да креће весела и бучна поворку да истерају зле духове из села. Да би све било у складу са обичајима и одећа прати маске које су најупечатљивији и најзанимљивији детаљ на покретној склуптури. Обуку се дедине чакшире, од чоје ако је могуће, плетени џемпер употпуни комбинацију, навуче гуљ, обују дебеле вунене чарапе, назују опанци. Штап се узима у руке, да се маскирац брани од паса и насртљиваца, а торба тканица ставља се преко рамена да све буде потаман и да се сакупе поклони. Све изгледа као некада када су прави маскирци истим задатком на Беле покладе шетали селом читав дан.
На крају дана, кад се поход заврши, запали се на ледини, најпространијем месту у селу, велика логорска ватра око које се окупи цело село. Пева се и игра, изводе скечеви и кратки перформанси. Прескаче се преко пламена који симболично има улогу да са маскираца спали и очисти све лоше и зле дохуве које су током дана накупили и обредима покачили за одећу идући по комшилуку од куће до куће.
Бела недеља је последња седмица пред Васкршњи пост, а последњи дан те седмице се зове Беле покладе. Датум белих поклада зависи од Васкрса, који је„покретни“ празник па због тога овај обичај са пратећим радњама може да падне у фебруару или мамерту, у зависности од почетка поста. И етнолози бележе да Беле покладе прате обичаји ради заштите од злих духова и вештица. Некада су током целе Беле недеље ишле маскиране поворке и певале испред кућа, док су их укућани даровали месом, сланином и колачима, а јајима обавезно. Тако су им се захваљивали за посету и чин очишћења куће од нечастивих сила. Учесници поворке су најчешће представљали сватове и уз смех и шалу играли и певали у двориштима не улазећи у кућу. Младе су „глумили“ углавном мушкарци, млађи или старији шерети познати по ведром духу у селу, одевени у беле хаљине, обавезно нагарављени и нашминкани јакиким бојама, са најлонским женским чарапама на глави, забрађени и добро покривени од погледа, да их нико не би препознао.
Ово је од памтивека био весео дан, пун шала, песме и радости. Дуго припреман као позоришна представа. У поморавском крају је део обичаја да се сељани окупљају око велике ватре коју прескачу млади и одважни, негде се и посматрачи прерушавају у разне смешне костиме, играју, певају, љуљају се на љуљашкама, организују витешке борбе. У домовима се спремају богате трпезе, пуне разних ђаконија млечног порекла, са којима се од тог дана престаје све до највећег и најрадоснијег хришћанског празника.
Беле покладе су по традицији истовремено дан за праштање. У послеподневним часовима се у храмовима служи такозвана. ‘опроштајно вечерње’, јер се тада обавља ‘чин праштања’ у црквама, а по повратку и у домовима. Верници једни од других траже опроштај и дају га за дотадашње увреде, немар, клевете, заваде, или још тежа међусобна огрешења, како би ‘чисте душе’ отпочели пост.
У свету се као пандан овим нашим обичајима одржавају карневали који симболишу период необузданог уживања у храни, пићу и прославама под маскама. Карневали се одржавају непосредно пред пост и означавају његов почетак. Реч карневал потиче од латинске речи карне вале – ‘збогом месо’, што значи да су то последњи дани пред пост, када може да се једе месо. Најпознатији карневал у свету на улицама Рија у Бразилу увек почиње у суботу, а завршава се у уторак, на Беле покладе. Чувени је Венецијски карневал, а у Француској Марди грас, што значи ‘дебели уторак’.
И, док нас свет засипа својим помодним начином чувања традиције преко Св Валентина, Ноћи вештица и сличним појавама које преузимамо не размишљајући да ли имамо нешто своје оригинално, траиционално и симболично, у Србији тек по које место слави и обележава Беле покладе. Деца из Лозовика на разним сајмовима туризма и добро посећеним манифестацијама као драги гости представљају своје стваралаштво обредним играма, на школским сусретима и такмичењима преносе пуни ентузијазма својим вршњацима обичаје који представљају у најлепшем светлу њихову креативност и способност да забаве и подуче друге и себе. Оживљавајући старе обичаје везане за Беле покладе чувају сећања на старије генерације и етно наслеђе преносе у амантет новим генерацијама.
Фотографије Славољуб Радојевић