Ево гледам, али народ не видим. Пуст храм... Ех, душо, преплаках ја... Плачем, комунисти нису успели да нас овако мало у цркви буде. Бране, као да смо некаква секта... Само да свети Василије чу молитву. Све време само се молим да Господ услиши молитву оца Предрага, и да не чека дуго, јер пропадосмо. Ако нас ово не пробуди, не знам шта ће...
Порука на телефону од једне добре душе која поноћну Васкршњу Литургију, служену у нашем, великоплањанском храму, Светим апостолима Вартоломеју и Варнави посвећеном, on line, тугујући испрати...
Ако нас ово не пробуди, не знам шта ће...
Божијом милошћу, јер како другачије се молитве могу услишити и путеви отворити до безграничном љубављу његовом, дођох до „дозволе“ да Литургију уживо преносим преко портала.
Наши оци, њихове породице.. Одзвањају кораци у празној цркви, разливају се црквена звона изнад града који је утонуо у тишину полицијског сата.. Позивају, треба Господу служити, Васкрсење његово објавити... Позивају, а као да понављају речи из беседе оца Предрага о Аранђеловдану прошле године:
„Звоне звона, сваки дан... Али, народ нешто као да оглуве, нешто слабо цркве посећује и долази, као да звона не звоне, као да се у пештери налазимо, дубоко у шуми, а не у центру града, у светионику Божијем, где зову народ на молитву свакодневно...“
Прекори овим речима он српске домаћине који у цркву дођу једном годишње, колач да донесу. Подсети их тада на број Литургија које се током године одслуже, на број посних дана, предочи им статистику оних који се током године причесте, али, авај...
Неосетљиво постало срце за васкрслог Господа, не познајемо Творца, ми "угашене свећице српске". Оглувеле душе српских домаћина, не чују од буке која их окружује док мислима проходе по јучерашњем и сутрашњем дану, не чују од светске политике која се води у њиховим главама, не чују од брига које их изедоше јер би без Божије помоћи да сврше све послове, све жеље задовоље...
Оглувеле душе па не препознаше упозорење да кад су нам цркве празне онда и нису цркве, да ако нема ко да се причешћује током године, онда „џаба служимо и као Црква не постојимо“. Пуноћом цркве меримо веру, а кад вера поклекне, онда страх расте.
И обистини се...
Дођоше дани кад звона промукоше, те звучне иконе православља... Заглављена између неба и земље – кога да зову на богослужење, кога да зауставе на молитву?!
Стојим у цркви нашој, захвалност, радост, туга... смењују се осећања, осврћем се, као да не знам где да станем у толиком простору. И онда, на улазним вратима угледам момка, скромног, са иконом коју је рукама прислањао на груди... Кретао се лагано, а као да је сваким својим кораком пројављивао неку нову наду, наду да је овај народ још увек жив... А за њим још два витеза... Ко хоће, нађе начина... И лица људи са молебана и литија у Бијелом Пољу, Подгорици, Бару... оживеше и испунише нашу цркву... И ова слика подношљивим учини повратак до куће, а питање да ли бих ја имала довољно храбрости и лудости за овакав подвиг, остаде да лебди у ваздуху...
Е, да свака српска душа као у нашег оца Пеђе изгара у жељи да служи Богу, е да се свако српско срце загреје љубављу какву доживесмо од непознатих људи који су нас очекивали, дочекивали и испраћали на путу који прођосмо од Плане до Острога – где би нам крај био, роде светосавски...
