А кад вам Бог укрсти живот са апостолом својим у времену овом, и благослови пут којим је започето једно много веће путовање и кроз време и кроз простор, не преостаје ништа друго, до да о томе сведочите – „не приче ради ни причала ради, но Господа ради...“
Вођена и призвана љубављу, на обострану радост реализујући једну хуманитарну акцију, тог октобарског дана - са вером да је од Господа у част свете Петке пут благословен – обрете се на Власини мала експедиција предвођена оцем Предрагом Поповићем, јерејем СПЦ са службом у Великој Плани. И ту, у тој од самог Господа дарованој лепоти, покрај извора ког изнедри букова шума, потече беседа. Потекоше речи које ће пројавити догађаје!
... Ова наша земља, Србија, с небеса нам је дарована, а кажу неки да је требамо напустити... Освећена је крвљу наших предака - они нису издали, они нису продали, они су је бранили, и када су је други окупирали они су се враћали, изнова и изнова своја тела полагали, сахрањивали у њу...
И не прође од ових речи ни пет месеци. Удари зло по целом свету, попусти Господ страдање као опомену и на нас. У колонама, са свих страна, похрли народ српски земљи својој. Каква је да је, у њој виде уточиште.
Пројави ли то Господ вољу да нас себи поврати? И зарад чега?
...Господ нам је дао што ни један човек не може узети. Дао нам је љубав, слогу, дао нам је лепоту и слободу ... Слободу превасходно, да исповедамо име Божије – збораше отац Предраг.
А ми?! Какву веру показасмо?!
Уместо да звонима објавимо највећи догађај који се икада зби на земљи – громогласни мук налик минуту ћутања одјекну у дане Васкрса!
Уместо да на сав глас исповедамо победу живота над смрћу – ми се у вери поколебасмо и стадосмо у ред са онима који Христа у Јерусалиму осудише и убише!
Уместо да, сабрани на Литургији над свим Литургијама, Господа нашег прославимо – на затворена врата покуцасмо па се празних душа леђима Богу окренусмо!
Извртоше закон Божији, закон вере и закон владања многи из „царског свештенства“, саветујући нас да се online Богу молимо – а ми ћутке послушасмо...
Страх се јудејски у људе усели... Лажне месије разум нам помутише, социјално нас дистанцираше, у карантине и центре потрпаше, род наш који огњишту своме крену највећим непријатељем огласише, на четири зида животе нам сведоше, лице и душу у маске сабише, крштења и свадбе и славе отказаше, опроштај од преминулих ускратише. Навалише непријатељи са свих страна, уједини се зло па удари на оне што се не поколебаше у исповедању имена Христовог и одбрани своје вере, удари на Свете путире, кашичице за Причешће на ломачу би да спале, а Господа самог у историју да сместе. Господа Васкрслог!!!
Христос васкрсе, роде мој светосавски! Заиста васкрсе! А ти?!
Чу ли позив који нам Господ кроз свога служитеља посла?!
„...Позивам те, народе мој, да останеш овде, ни корак даље да не одступиш, да не напушташ земљу зарад ових или оних који ће је продати, издати. Хоћу да у име Божије, у име наших предака, останемо и бранимо и жртвујемо...
Целу беседу можете погледати ОВДЕ
Одлазак на Власину је почетак мог пута уз оца Предрага... Кроз текстове који ће уследити покушаћу да и вама пренесем оно што сам чула и доживела на путевима који су се отворили...
