Чудовито пријатељство

недеља 19. јун 2016.

Јача пријатељство међу општинама Радече у Словенији и Велика Плана у Србији. Сваке године, четири пута до сада, културно уметничка друштва "Брусачи" и "Масука" организују сусрете. Једне године у Словенији, друге у Србији. Пријатељство постаје снажно као саднице липе и храста које су разменили приликом посета.

Липа у градском парку чврсто се ухватила за земљу, храст  се на словеначком камену изборио за опстанак. Тако ће бити и са пријатељима, кажу збратимљени народи, Срби и Словенци, људи којима не сметају границе ни било која врста подељености. Старословенски поздрав "Брусачи јареј" (остани вечно млад) вишеструко је значајан за једне и друге. Срећно осванули, срећно се дружили и срећно узвраћали посете.

Ове године ветерани из Велике Плане били су гости Словенцима, с разлогом у време сплаварења, чувене радечке туристичке манифестације, наредне године биће опет домаћини пријатељима из Словеније. У екипи уиграни играчи и хармоничан оркестар: Славица, Вања, Сања, Љубица, Гоца, Виолета, Славиша, Ранка, Данка, Александар, Бобан, Слађана, Милица, Славиша, Миланче, Горан и Иван, допунили су тим представници Центра и локалне самоупрсаве Ана, Далибор и Предраг. Да се дође од одредиша и врати одабрана екипа безбедно кући био је задужен Зоран, возач "Југопревоза", за сва остала задовољства, укључујући хладно лашко пиво и омамљујућу боровишку,  били су заслужни домаћини.

Радече су одвајкада постојале као урбано место на Сави. Статус града су добиле указом краља Александра 15. јула 1925. године; документа о држави која се звала Краљевина Срба, Словенаца и Хрвата, могу се срести на многим местима која сведоче о заједници збраљтимљених народа. У етно музеју породице Медвед - на седамстотина метрара  планинских висова Подкума, где се чува породично благо 19. и 20 века, негује традиција и поштују корени, дочекују вас хлебом, медом и штрудлама. Одатле се по лепом времену виде Караванке, ако се пажљиво гледа и види далеко, врх Триглава. На довратку изнад улазних врата уклесана је година 1769, у музеју вредни етнографски експонати, у дворишту чудовишни врт и мацеснов гај, са липом у средини и чудноватим  четинарима који се дижу високо у небо, мењају боју у јесен и пресијавају на сунцу.

Нуде вас, на том и сваком другом месту боровичком, слатком ракијом од боровнице, не дозвољавају вам да вам било шта недостаје. Госте је дочекао широк осмех, топао загрљај,  удобан смештај пун фрижидер, испратила по нека суза, брижљив поглед, опет широк загрљај, прегршт поклона и завежљај за растанак  - унутра хлеб, јабука, вода, јогурт и колач. Оно што вам је за пут и живот најпотребније уз срећу и пријатеље.

Радече су биле седиште општине  у послератном периоду до 1951. године када је административни центар пребачен у Храстник, а касније у Лашко. Оно Лашко, мало ушушкано место, зелено обојено, окружено планинским висовима, као цела Словенија,  са најбољим пивом на Балкану.  Општина Радече обновљена је 1995. године, издвајањем Словеније из ондашње Југославије и од тада напредује самостално, са око 2,5 хиљаде становника.

Словенци, као и ми, уосталом, као и сви некада збратимљени народи Југославије, имају проблема са одливом становништва. Млади у потрази за послом и образовањем одлазе, остају стари. Све гравитира ка Љубљани, Цељу, Кршком, већим местима у околини, па и суседним земљама кад је тешко опстати на свом. Све је више старачких домаћинства, опстанак почива на вредним људима који производе добра вина, домаћу ракију, живе од пољопривреде, редовних плата и пензија, запослени у  друштвеном и приватном сектору. Сами су себи организовали бизнис, порилагодили га потребама туризма. У "Римским термама", луксузном хотелу препознатиљивом по соцреачлистичкој архитектури, видљиви су трагови некадашње раскоши велике државе и моћи. "Софијин двор", одмаралиште пуно гостију за викенд и у сезони, а сезона у Словенији траје током целе године. Најпознатији привредни објекат у овом засавском градићу је истоимена творница папира настала као мануфактура давне 1736. године. 

Да се негује традиција и чувају корени видно је на сваком месту у градићу, на зградама, црквама, кућама у цвећу и зеленилу, мостовима и уређеним обалама. Цицибанчићи у костимима из Жупанчичевог времена, са дугим сукњама, прегачама и марама,  указују својим симпатичним кореографијама и занимљивим старим играма да се наслеђе из прошлих времена чува у сваком словеначком дому. О томе брину "Брусачи" ветерани КУД-а, наши 

домаћини.

Сплав на Сави део је заоставштине из прошлости. Плови са туристима реком, носи веселу дружину с једне на другу обалу, с једног на други крај града. Одјекује полка, хватају се у загрљај познати и непознати, наздравља се пивом и капљицом. Дели се парче хлеба, нуде домаћи колачи, нико не дозвољава да гости плаћају...  По један домаћин мотри на групу водећи рачуна да буду збринути, задовољни, да се превезу до одредишта, виде све што је неопходно, понесу утисци и поклони кући...

Сплаварење на Сави подсећа житеље питомог места Савинснке регије у Долењској области испод планинског венца Кум на начин живота какав су водили оснивачи мале луке испод бурга на брду од којег није остало ништа. Становници тог старог насеља бавили су се сплаварењем и речним бродарством због чега се сваке године у јуну, на Сави, у гостољубивом насељу Радече одржава фешта. Испод шатора на пропланку уз реку, или на отвореној позорници уз воду се смењују певачи, фолклорни ансамбли, певачке величине у успону, најпознатији словеначки  бендови и гости из суседства.

Пије се пиво, једе роштиљ, сви су на окупу, породично, позивају госте из свих крајева домовине и из ван ње. Концерт наших фолклораца у шумадијским ношњама дочекан је овацијама, уз обазриве примедбе зашто не још нека нумера. Ватрена циганска игра у извођењу плесача Данке Селенић и Славољуба Живановића Живане сваки пут, на свака три наступа испраћена је овацијама.

Ми смо били "чудовити" као гости, а као домаћини "пречудовити" - каже Нина Муковић, једна од прељубазних домаћица, чланица веранског ансамбла која је током тродневног боравка наше екипе била увек уз нас.

-Ово наше дружење желимо да пренесемо на млађе, много тога нас везује, сличне су нам културе, начин размишљања, волимо пријатеље и уживамо да делимо љубав са њима.

Марјан  је југоносталгичар, црвена мајца са Титовим ликом и натписом "Тито је у нама" јасно говори шта му је у срцу, да брижљиво чува најлепше успомене на државу које више нема.

- Волео бих  да никада није дошло до растурања земље која нам је свима била домовина. Надам се да ћемо ми овим нашим пријатељством сачувати тај део емоција које су нам ускраћене. Југа ми је увек у срцу и волим што на овај начин обнављамо братство и јединство. Ми смо остали као браћа. Ово што нам се догодило са вама је најлепша ствар коју ћемо чувати као највећу драгоценост - рекао је на испрачају Марјан Сотлер, грлећи своје блиске пријатеље, позивајући их да опет дођу кад осете потребу да се виде са побратимима чија су им врата увек отворена.

На исти начин говоре, мисле и показују своју љубав и приврженост пријатељима Цветка, Соња, Андреа, Бранко, Томаж, Весна, Владо, Драго, Бране, Франци ... Сузе на лицима најосетљивијих и најнежнијих срца са једне и друге стране сведоци су топле словенске душе какву поседујемо у великим количинама заједно -  ми и они.