У годинама када на светској сцени почиње доминација игре под обручима коју демонстрирају момци из Југославије, плањанска “игралишта” прекрива гареж.
Започевши службу у тадашњој Гимназији као наставник физичког васпитања, Милутин Стојановић прихвата се подухвата да простор око школе приведе намени, па се тако 1965. године поставља ограда, потом настаје рукометни терен прекривен млевеном циглом, атлетска стаза дуга осамдесет метара, и коначно, кошаркашко игралиште. А све то захваљујући подршци коју добија од новоименованог директора школе, Боре Магдаленића…
Магдаленић, годину дана касније инсистира и да се на нивоу гимназије направи кошаркашка екипа, и то бива учињено од момака који су се већ бавили неким другим спортом - рукометом, фудбалом…
- У почетку смо били спаринг партнери паланачкој Гоши, Свилајнчанима, Деспотовчанима. Хтели смо више од тога и априла 67. формирамо клуб, Гимназијалац. Исте године започињемо такмичење у Српској лиги, и ту крећу наша прва путовања, у Смедерево, Мајданпек, Лозницу, Алексинац, неким комбијем. Враћали смо се пред зору па би ученици преспавали прве часове, али било је разумевања за то - присећа се Миле Стојановић тих почетака.
У намери да се оствари ефикасније финансирање од стране надлежних локалних институција али и омогући долазак играча који нису похађали гимназију - наредне године Гимназијалац прераста у КК Морава. Тако екипу “појачавају” Стева Вуковић, рукометаш Обрад Видановић… Формира се и прва управа, на челу са Бором Магдаленићем, Радојица Бецић бива именован за секретара, Милан Гаковић за благајника. Гради се бољи терен, плањански бравари праве кошеве, бележе се прве победе.
-Моја намера у свему томе била је да развијемо дружење и у томе мислим да сам успео, резултати су били по страни - прича данас човек који се први прихватио тренерске палице, али који је, како каже - убрзо предаје “квалификованом” колеги, Томи Станковићу Пироћанцу, а он сам преузима улогу хроничара, бележећи битне моменте за историју спорта овековечене на црно-белим фотографијама.
Тих почетака се присећа и Живорад Бабић, рукометаш, касније и први записничар на једној кошаркашкој утакмици:
-Прву генерацију која је у Гимназији заиграла кошарку чинили су они који су по нешто о њој и знали, али и ми који смо само мислили да умемо да је играмо. У прву групу могу уврстити једног Еркића из Паланке, већина нас већ на првој утакмици схватила је колико је у заблуди. Калили смо се у међуодељенским такмичењима, а срећа да је некако у то време почело да се и деца у основној школи уче кошарци па су у гимназију долазили са неким “предзнањем” и за годину-две изузетно напредовали, превазилазећи нас, позајмљене из других спортова. Сећам се да је доласком извесног Чеде Цветковског игра изистински подигнута на виши ниво...
Успешну, како се касније испоставило, рукометну каријеру, на кратко је тих година “прекинуо” и Радосав Калиновић Госа, коме је, као каже, спорт на аматерском нивоу много дао:
-Били су то тешки моменти, не ретко и комични. Сећам се утакмице у Ћуприји, ми без високог играча, у противничкој екипи момак од 2,05. Безуспешно трчимо око њега док он пуни наш кош. Досетимо се и почнемо да га газимо али њему у једном моменту патика испадне и судија “укапира” нашу тактику и наравно, досуди нам техничку…
Славиши Милетићу, у то време одличном атлетичару, касније и фудбалеру, кошарка је била само успутна станица, али довољно да се у сећање уреже утакмица са припадницима војног гарнизона у Свилајнцу:
-Играли смо ноћу, пред пар хиљада људи, у противничкој екипи било је неколико прволигашких играча. Изгубили смо али је атмосфера била прелепа - присећа се он.
А играло се тих првих година са великим жаром, огромном енергијом, није се губила воља ни када су им у Крушевцу противнички играчи “јели бурек са главе”, ни када је ручак у Пожаревцу био две баклаве или у Ћуприји барена виршла из заједничког лонца на обали Мораве. Играло се у сопственој опреми, поједини нису имали ни за шангајке па су на терен излазили у кондурама. Први кошаркашки кораци били су трапави, али за само пар година створен је тим који је на гимназијском нивоу био страх и трепет за цео округ. Стартна петорка у саставу Славко Васић, Михајло Ивановић, Драган Гаковић, Слободан Рајковић и Светислав Величковић била је најјача, ови момци “тукли” су и ГЦ Гоша, чији је костур екипе, био у јуниорској селекцији Југославије:
-Учили смо од противничких играча, буквално “крали” игру од њих, ја понајвише од Драга Сутке који је дошао из Паланке. У почетку смо играли статичну зону, 2-2-1 да би тек након пар година схватили да се све своди на игру “човек на човека”. И једнако смо с вољом играли и кад смо водили и кад смо губили - каже Меда Величковић, и дан данас жалећи за изгубљеном утакмицом којом су озбиљно конкурисали за улазак у виши ранг, много више него због изгубљене године у Гимназији.
Неки од њих често са трибина прате и ову данашњу битку под обручима, поједини, пак, још ногом нису крочили у плањанску спортску халу. Свако са својим разлозима...Присећају се сви они ентузијазма који их је носио, успона и падова, заједничких пријатеља. Сложни и дан данас да је Сале Мађар имао најбољу руку у историји плањанске кошарке, да је клуб у годинама које су наилазиле имао своје успоне и падове, људе који су га одржали до дана данашњих...
Републичка награда спортистима Гимназије
Вишегодишња доминација младих гимназијалаца на тада популарним Гимназијадама, у рукомету, кошарци, атлетици и другим спортовима - школском спортском друштву донела је 1968. године престижно признање - Маjску награду СОФКЕ. Најистакнутији појединци били су у рукомету Томислав Славнић, Томислав Радић, Мирјана Грујић и Славица Јоксимовић, у атлетици Славиша Милетић и Весна Филиповић, у кошарци Станислав Величковић и Слободан Рајковић, малом фудбалу Милан Ћевап, стоном тенису Слободан Перовић и Момчило Вељковић, стрељаштву Миодраг Палић, Видоје Тирнанић, Живорад Симић...
Средствима од награде купљена је опрема, осветљено игралиште...