Кад је тренер више од тога

петак 16. јун 2017.

Тренерски позив  не исцрпљује се у пуком поседовању знања – неопходно је и да тренер буде вешт у опхођењу с другима, да буде компетентан психолог и харизматична личност, екстремно посвећен, спреман на константно упијање и усвајање нових знања и сазнања. Колико је таквих? Поготово оних који су у свом раду окренути најмлађима, онима које није потребно само упутити у основе игре, већ им бити у исто време и пријатељ, и наставник и психолог и педагог. Везати им пертле, подићи их кад падну, знати радовати се и туговати искрено као и они сами...

УТИЦАЈ ГОЈАЗНОСТИ НА ПСИХОФИЗИЧКИ РАЗВОЈ ДЕЦЕ - пројекат портала Планамедиа подржан на конкурсу  Министарства културе и информисања уз образложење да бављење овом друштвено значајном  темом  доприноси превенцији гојазности код деце.  Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

Двасесетседмогодишњи Великоплањанин, Драган Павловић... Посвећен послу који ради, прави педагог, одличан тренер, улаже у себе и своје знање јер жели да га пренесе на друге, пун ентузијазма, позитиван, дисциплинован, неко ко држи реч, верује у добро, прави пријатељ, душа од човека... Гаша је Краљ!!!

Када о некоме на овај начин говоре остали заљубљеници у спорт, колеге, родитељи, деца - у малој средини која често не уме или не жели да препозна и увиди сврху и значај постојања таквих људи – најмање што можете учинити је да покушате да пренесете његова размишљања, његову филозофију живота и рада. Јер, „само онај ко је сам васпитан и образован има право да васпитава и обучава децу“.

Играо сам фудбал, као и већина другара из улице. Један по један почели смо да се уписујемо у градски клуб. Мене нико на то натерао није. Никакав притисак нисам имао. Одлазио сам сам на тренинге. Са истих се сам враћао. Ово важи и за утакмице. Када је требало да се купе копачке, патике, дресови - имају ли у датој прилици пара - родитељи ми то и приуште. Уколико не - сачекам другу прилику. Углавном, сматрао сам да треба да будем добар у школи, да учим, да будем поштен, искрен, културан и васпитан, а родитељи су се већ некако сналазили за новац! Већу радост од добијања опреме за фудбал причињавао ми је њихов долазак на утакмицу, посматрање моје игре, радовање због постигнутог гола, туга због изгубљене утакмице. Њихова безрезервна подршка, не притисак, не осуда. Да сам тада рекао "не желим да се бавим спортом,  не желим  да будем  фудбалер", тако би и било, разумели би ме и подржали у тражењу неког новог хобија. Замислите данас реакцију родитеља на овакво дететово саопштење? Незамисливо!

Волео је фудбал... Више од свега. Више од школе. Каже, као маму и тату отприлике, као Бога. Некако је размишљао, да, жели ли што више времена да проведе на игралишту, на тренингу, потребно је да учи много, да не упада у грешке и проблеме, па неће проузроковати ни љутњу и забране родитеља. Просто размишљање: оно до чега ти је стало, не смеш да изгубиш. Ко данас тако размишља?

Низале су се године, он је неуморно тренирао. У „Морави“ је прошао све млађе селекције, у 16. години дебитовао за први тим, у наредној почео и да зарађује. Завршио је средњу школу, уписао "ДИФ". Наступао је за нове клубове, стицао нова искуства... А онда, када је досезао врхунац своје каријере, повреда...

 - Доживео сам тешку повреду колена и лекари су ми препоручили да се не бавим више фудбалом. Ако кажем да и дан данас, пет година после, када легнем да спавам замишљам и маштам да играм, схватићете колико ми је тада било тешко. Али нисам клонуо. Размишљао сам да ми је таква судбина, да је сам  Бог тако хтео, и да само Он зна зашто се то тако десило...

У року је завршио Факултет спорта и физичког васпитања, „дошао“ до тренерске УЕФА Б лиценце, признате свуда у свету, стекао интернационалну лиценцу за спасиоца на води, радио у Удружењу особа са дечијом и церебралном парализом, основао Школу фудбала која је за непуних шест месеци бројала 100 детета, тренирао у „Морави“ пионире, па кадете, па омладинце, све док није постао најмлађи тренер у Србији који је икада водио први тим неког градског клуба и, коначно, вратио се раду са најмлађима...

- Код човека вера треба да заузима велико место у животу. Ја сам са вером у боље сутра настављао даље. Успут сам схватио да сам и ја још увек дете, да ме рад са децом највише испуњава јер у њима  нема неискрености, искварености, лажи, преваре, већ љубави, поверења и снова, наде у успех, вере у успех. Када дођем на тренинг, када ме сачекају сва она дечица живахна и насмејана, одмах ми је у глави "Одлично, живи су, здрави, насмејани, значи да су на правом путу.“  Много је деце на тренингу, замислите колико је то дневно упознавања, колико нових другарстава, разговора... Где је много деце ту је и дисциплина, васпитање, култура, тимски рад, јачање карактера, борба... ко ће бити вођа, ко капитен, а ко ће одустати. Тврдим да деца која се баве спортом имају и боље оцене у школи, боље се понашају и имају боље радне навике. Уз то, свесни сте да то дете неће завршити на улици, мање ће времана проводити испред компјутера, уз видео игрице и друштвене мреже.

Слушао их је и чуо. Осећао њихову „досаду“, нестрпљење, нервозу. Почео да их учи ономе у чему су родитељи „заказали“. Да треба да науче да враћају оно што узму, да деле, да побеђују и губе, да пристају на компромисе, да дају комплименте другима и да користе „молим и хвала“. Да их приволи да раде монотоне послове код куће јер је то темељ за њихову будућу радну способност.

- Тренинг  траје сат и по времена. Пола сата проведем у разговору са децом. Она то желе. Очекују. Да прича неко са њима, да их саслуша, разуме... Говорим деци да је фудбал, као и кошарка, одбојка, рукомет и други спортови, само игра. А игра мора бити забавна. Најважнији резултат у фудбалу и у сваком другом спорту је да су деца у игри радосна и да кроз игру са друговима добијају сталну жељу да се баве спортом.  Деца код мене морају играти фудбал као деца, не као одрасли. Игра се мора прилагодити потребама деце.

Тренери би требало да уживају у раду са децом која воле спорт. Требало би да познају своје играче, да им буду ослонац и неко коме се могу обратити. Требају да буде захтевни, али толерантни. Увек би требало да саслушају свог младог спортисту. Да му омогуће простор за личну слободу и креативност. Да му верују, безрезервно. Да спортисти верују тренерима, безрезервно.

- Ако већ нешто не треба тренери да раде, то је да буду стално и сувише агресивни. Да желе да њихови играчи играју као да су одрасли. Да не забораве да је основна мотивација младих играча - игра. Да пречесто не прекидају тренинг, нити да критикују играча пред целом групом. Чине ли све ово тренери? Ретко и ретки.

Неће сва деца бити фудбалери или професионални спортисти, нека буде неколицина њих, они најупорнији и најсрећнији, а ови други... па нека буду успешни ђаци, студенти, пословни људи, и биће тренерима подједнако драго, јер ће и они сутрадан својим знањем и новцем помагати спорт.

- Ми, тренери, требамо научити дечаке и девојчице да је неопходно пре свега бити  добар човек да би био добар спортиста, да на првом месту није тренер већ Бог, па породица, пријатељи и школа, а ово што раде у спорту да то буде на наредном месту.  Сутрадан ће ти дечаци и девојчице бити лепо васпитани, постоваће и људе који их окружују и нас тренере, и увек ће правилно и исправно поступати, а онда,  што се каже - све то Неко од горе гледа и све ће им се добрим вратити. Размишљају ли овако тренери? Ретко и ретки.

Живот је пун изазова, обавеза и бескрајних брига. Често, у настојању да нашој породици обезбедимо квалитетније услове за живот, заборављамо шта је суштина и лако залутамо. Ипак, ниједан лични успех, остварена амбиција и достигнуће не може се поредити са једним дечјим осмехом и загрљајем.

- Управо тај осмех треба да нам послужи као звезда водиља када се нађемо у магли заборава. Љубав коју пружамо нашој деци једино је што је важно. Љубав и поверење су темељ сваког здравог односа. Лична визија свих нас - тренера, учитеља, наставника, родитеља... јесте да у блиској будућности, наша деца, наши млади спортисти постану далеко бољи и успешнији од свих нас. Да постану људи који ће говорити светске језике, подједнако развијати свој интелект и тело, бити толерантни, стицати пријатељства широм света, помагати људе у невољи. Верници који ће бити немилосрдни према греху и стрпљиви према грешнику. Лидери који ће бити одлучни али и понизни. Родитељи који ће знати да воле и да праштају. Родољуби који ће волетисвој народ и своју земљу.

Размишљају ли учитељи, наставници, професори, тренери, родитељи овако? Ретко и ретки. А онда нам не ваљају деца.

- Деца су онаква како смо их ми васпитали, деца говоре речи које од нас чују, деца чине ствари које ми чинимо, деца маштају онолико колико ми маштамо, верују онолико колико ми верујемо, способна су онолико колико смо ми способни... да их водимо кроз живот, да их тренирамо, да их саветујемо, да их враћамо на прави колосек. Уколико све то не успемо... пре напустања школе, пре првих цигарета, алкохола, дроге, они напусте прво... спорт.

Зашто то чине?

Зато што су деца. Зато што не могу да издрже притисак у њиховим малим главама. Зато што су тренери, наставници и професори лоше радили са њима, зато што их нису васпитавали на прави начин. Зато што сем тренера, имају лоше искуство и са амбициозним и, извињавам се,  али болесним родитељима,  који имају потребу да њихово дете стално побеђује, да постиже голове, буде успешан фудбалер. Направили смо ринг када је дечја утакмица у питању, направили смо светско првенство од најобичније дечје утакмице. Заборавили смо да та утакмица за нашу дечицу треба да представља дружење, забаву, уживање. Знате, према једном истраживању у Америци, најчешћи одговор деце када су их питали која им је најгора успомена из доба када су тренирали као мали, била  "Вожња до куће са родитељем“. Све вам је јасно. Постоји још један разлог: Рано их укључујемо у такмичарски циклус, у такмичарски програм. Не размишљајући да ли они то могу, да ли  желе, да ли је то здраво за њих. Важно је да је то „модерно“...

Спорт треба да служи деци, а не деца спорту, не задовољавању потреба родитеља и тренера за доказивањем, не остваривању њихових неостварених амбиција. Дете је у стању да потисне своје жеље, да прихвати оно што му не прија зарад родитељске љубави и среће. Потребно је да родитељи имају позитиван став према спорту свог детета, да уважавају његове одлуке, да га подржавају и интересују се за његов напредак, да имају правилан став према победи и поразу, јер то повећава успешност и срећу детета.

- Треба поправити тај однос. Све је у релацији родитељ – дете - тренер. Све то треба уклопити у оптималну целину. Не треба бити преамбициозан. Не треба бити сујетан. Као тренери и као родитељи требамо све мане претворити у врлине, јер тиме побеђује наше дете! А ми смо ту због њега, ни због чега другог!