Занљиви су свадбени обичаји у нашем крају, са сетом о овом догађају говоре родитељи који имају да жене и удају. А како су се спроводили и ко је какву улогу имао на свадбама у ранијем периоду пише у књизи о Великој Плани, историчар Дарко Ивановић.
„ У Великој Плани су родитељи просили девојку („прошевина“, „прстен“, „јабука“), а свекар је девојку даривао јабуком искићеном новчићима. Свекар и таст, пријатељи, погађали су се за плаћање, а свекар је таста даривао чизмама, а ташту (прију) кожухом. Често се догађало да момак не види девојку пре венчања, нити она њега. Зато су били чести случајеви да девојка побегне са момком. Званице за свадбу звали су домаћин и „младожењски момак“, блиске рођаке погачом и буклијом. Сватови су се скупљали у недељу, рано изјутра код младожењине куће, одакле су полазили за девојку. Испред је ишао барјактар, пуцајући из пиштоља. Млада је на лицу носила „забуљач“ који је кум засицао. Младу су доводили волујским колима. После венчања свекар је три пута бичем ударао младу (ујутру, о ручку и увече).
Ови обичаји нису потиснути ни под утицајем грађанских свадби из нове чаршије.
Нарочито се поштовало кумство. Чували су га и по два три – века и одржавали га и са кумовима из матице, нарочито са онима који су остали на Косову.“
Свадбе су све ређе и ређе, неки обичаји заборављени, а по селима све је више времешних младожења које неће девојке са села због тешког живота и напорног рада. Радије беже у град и за лошију прилику, него што прихватају брачну понуду поштеног и вредног момка из села. Младенке из града пак, не пристају да напусте удобно родитељско гнездо зарад љубави, због чега се свадбена весеља проредила у забитим селима Србије.