Игор Сих: Кошарка је моја слабост и моја снага!

 уторак 12. децембар 2017.

Ток наших живота од нас зависи никако или врло мало. Наше је у начину на који подносимо догађаје које нам живот доноси, и како реагујемо на њих. Ратне `99. Игор Сих је са породицом у Велику Плану стигао из Пећи. Уместо да само учитеља замене наставници, тог лета је десетогодишњем дечаку живот кренуо потпуно неочекиваним колосеком. Све се променило, само је једна, тада још недефинисана жеља настављала да тиња у њему. Временом, она је постала његова звезда водиља.

УТИЦАЈ ГОЈАЗНОСТИ НА ПСИХОФИЗИЧКИ РАЗВОЈ ДЕЦЕ - пројекат портала Планамедиа подржан на конкурсу  Министарства културе и информисања уз образложење да бављење овом друштвено значајном  темом  доприноси превенцији гојазности код деце.  Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

- Увек ме вукла кошарка - сви оду на фудбал, ја бацам лопту у кош. По доласку у Плану то је приметио један другар и позвао ме на тренинг, први је био на терену где је сад помоћно фудбалско игралиште, код Микице Попа, па онда у сали гимназије. Био је 24. септембар, моја браћа и ја, сва тројица заједно - враћа сећање Игор на дан који као да је јуче био, и одмах додаје - Они су један па други одустали, ја сам остао...

А прошло је много дана од тог септембарског, када се пуног срца враћао кући, вероватно несвестан чињенице да је крочио на пут који ће му у свему одредити живот.

Остала је урезана у сећање и прва одиграна утакмица недуго затим, а време тешко, поцепане патике морао је селотејпом да облепи да би могао да игра. Ипак, тај период највише пампти по дружењима после тренинга на клупицама код "орача" и дома здравља. Можда су се управо у тим разговорима, са кошарком као неизоставном темом, рађале прве идеје о акцијама, тактици...

- Остали смо у контакту до дана данашњег, али је свакога живот одвео неким другим путем. Већина њих није у кошарци, од тога у овој земљи не може да се живи, ја сам, ето, остао. Кошарка ми је ушла у крв и не да ми се да одем од ње. Ни у тешким моментима нисам се дао, нисам је напустио...

Кажу да карактер гради нечију судбину. Ваљда је Игор потврда томе. Приврженост игри под кошевима, жар са којим је долазио на тренинге, на одређени начин су га "препоручили" Зорану Милојевићу, тадашњем првом човеку у клубу.

- Милојко није имао кога па убацио мене - кроз смех ће.

- Био је то прелазни период из КК "Морава" у КК "Плана", сви ми клинци прешли смо са њим у "Плану", тренери нису, ја сам био "најодговорнији" по његовом мишљењу и "именовао" ме је за заменика, кад он не дође ја сам водио тренинг. Некако се наметнуло и да преизмем једну генерацију, у то време прешли су и Јокса (Саша Јовковић), Неша Радисављевић, Гуштер (Марко Перочевић), покојни Дарко Кукић, и ја сам све своје време проводио са њима у сали. Заврши се школа, отрчим по опрему, одрадим свој тренинг па останем на њиховим, гледам, док се све не заврши негде око поноћи, кад се сала закључава. За моје темеље у тренерском занату заслужни су свакако и Сандра (Живковић), Бојан (Степановић), Шики (Златан Арсић), Марко Легија (Николић), Мира (Доганџић).

Време проведено на терену коштало га је нешто слабијих оцена у школи, али дилеме куда на студије није било: Факултет спорта и физичког васпитања, избор је пао на Ниш. То је, опет, имало своју цену. Упркос жељи, није упоредо могао да игра и студира, и онда је почео све више да се окреће тренерском послу. Сваки викенд користио је да дође у Плану, да ради са децом, и тако све до стицања мастера.

- Прва генерација коју сам водио била је она 94/95. Пошто сам их пратио док су са њима радили Неша, Гуштер, дешавало се да кад они не могу, замоле ме да ја "ускочим". Ваљда сам био и таличан, у неколико наврата сам их водио на утакмице  и увек смо побеђивали. Сећам се, Перочевић није могао с њима против Шумадије, упозирио ме да је то јака екипа, ми их надиграмо, а мени пуно срце. Сви су ми честитали, и то ми је ваљда давало нову снагу да настављам даље. Са момцима из те генерације и дан данас се дружим. Старији сам од њих пет година, и тад смо били другари, али они су једна заиста спортски васпитана селекција, на тренингу су били озбиљни, кад се игра игра се, ко год био на тренингу они су били максимално сконцентрисани, тако да је и мени било лако да радим са њима.

Само његова, била је генерација `97/98, са њима је, што би рекли, "окренуо круг".

- Почео сам од мини баскета и истерао до јуниора, зато их сматрам "својима". Много тога смо заједно прошли, губили и побеђивали, освалаји трофеје, сазревали, свако у својој фази одрастања.

Сада ради са неким новим клинцима, генерацијом 2007/8. и, како је следом догађаја и требало, од ове јесени, са првим тимом. Селектирао је, сходно могућностима клуба, младу екипу, добре, пожртвоване момке, спремне да дају максимум у сваком мечу.

- Док сам био тренер млађих селекција, 2013. сам стекао и званичну лиценцу за рад. Тадашња управа ме је као помоћног тренера прикључила првом тиму, а упоредо сам радио и са децом, и све идеје прво сам испробавао са клинцима, за сваки случај - ако је нешто неприменљиво на терену, да се не обрукам код старијих, већ искусних играча. Генерално, много је теже радити са млађима, мора се много пута поновити нешто што имате намеру да их научите, а у први тим дођу већ формирани играчи  и ту је акценат на тактици. Опет, много већа одговорност је рад са сениорима, ту мислим да нема места киксу, то није само рад из љубави већ и посао, а то носи неки нови ниво одговорности. Сви ти играчи живе од тога што ураде на терену, а од њиховог појединачног учинка зависи резултат самог клуба.

Непријатна искуства, каже, труди се да не пампти.

- Томе учим и садашње првотимце, то је неки мој основни мото. Грешке остављамо иза нас, ако се то деси у нападу, предстоји нам одбрана, шанса да неутралишемо грешку, трудим се да размишљам и гледам позитивно...

Добре тренутке је урезао за сва времана, до детаља: Прва утакмица на којој је играо, прва утакмица са `94/95. годиштем и први освојени турнир са њима, потом и са `97/98. и најскорије, победа са првим тимом против Паланчана. Тај утисак, иако су уследила нова славља, чини му се, још га држи.

- Први турнир са генерацијом 94/95, у Смедереву 2007. био је за памћење. Сматрали су нас аутсајдерима, а ми смо прошли квалификације победом над домаћом екипом, сећам се да смо ишли возом, нисмо имали други превоз. У полуфиналу смо играли против Ковина, тада актуелног првака Војводине, и на загревању нам је пришао њихов тренер, одао нам признање за победу над домаћином уз опаску да "против њих ипак немамо шта да тражимо". Није ми било свеједно, била је ту и доза страха, али кажем момцима да играмо "кеву", што нам је била шифра за пресинг. "Убили" смо их, на крају је било неких 50 разлике за нас! Е, онда су момцима порасли апетити, видели су трофеје за најбољег играча и стрелца у својим рукама, и почела је у финалу нека индивидуална игра да се демонстрира на терену, а то се одразило на стање на семафору, били смо у великом заостатку на полувремену. Уследио је разговор у свлачионици и пао договор да нам је циљ победнички пехар. Вратили смо се на терен и са минус 20 преокренули на идентичну цифру у плусу!

Највреднија искуства стицао је као помоћни тренер стручњацима који су били у "Плани" - Дарку Вељовићу Мрчи, Зорану Миловановићу Меци, Бојану Кусмуку, Пеци Јаћимовићу. И, наравно, нашем Анти Антићу, од кога је много научио о физичкој припреми играча.

- Много ми значи претходних пет година које сам уз њих проводио на клупи. Пратио сам њихов рад, учио како да посматрам друге екипе и противничке играче, препознајем њихове мане и врлине, "крао" занат. Чини ми се да све до одигравања другог кола нисам био светан чињенице да сам сад ја тај неко ко води тим. Седео сам годинама уназад на тој истој клупи, али је сада позиција знатно измењена. Значи ми много, прија, ово схватам као лични напредак, кад сам дошао на кошарку нисам ни сањао да ћу једног дана бити тренер првог тима! Жеља ми је да и из ових млађих селекција изађе бар по један добар играч који ће бити успешан. Жао ми је што Ћира није више у тиму, што је Арсић отишао, што Михајло не игра за нас, али ту је Лека, Лаза, Божа, добри су и ови момци "са стране", а за пар година можда баш неко од ових наших клинаца буде носилац игре у клубу. Надам се да ће неко имати толико снаге да ради и воље да издржи сва искушења, да неће сви у једном моменту одустати или ићи логиком "знамо се па ће ме пустити да играм", већ да ће својим радом и квалитетом да избори место у тиму.

Огромна подршка све ове године му је другар Драган Павловић Гаша, у истим су водама, спортским, свакако истих интресовања и размишљања, међусобно се бодре, размењују искуства, ставове. Ту је и Нега, и други, наравно колеге из кошарке, других спортова, у овоме што сада ради нада се широкој подршци. 

- Највећи заљубљеници у кошарку у Плани су они који заузму места на левој страни трибина, посматрано са терена! Средишњи део испуњавају они који воле кошарку, млади, али на левој страни су они који овај спорт носе у души, бивши кошаркаши понајвише. Надам се да дајемо све од себе да их не разочарамо, прижељкујем да их буде и више, да их својом игром убедимо да неће протраћити време проведено у хали.

Све ово кроз шта пролази последњих месеци као тренер друголигаша некако највише дели са његовом Милицом, мисли да само она зна колико је то нервирања, колико стрепње, непроспаваних ноћи због припремања тактике, анализирања одиграног меча. Обавезе око папирологије, тренинга, утакмица, не дозвољавају му да предахне, али ни да посустане.

- Тренутно су у клубу ентузијасти, људи који се нису сами бавили кошарком, али су ту, одржавају клуб на ногама. И годинама уназад много је било потребно да се уради, да сад будемо ту где јесмо. Захвалан сам на указаном поверењу, и надам се да ћу га оправдати - каже.

Као највећи проблем у Плани види недотатак простора за тренинг.

- Још једна сала или хала је преко потребна како би могли и ми у кошарци али и колеге у свим другим спортовима да несметано радимо. Много је талентоване деце, жељне да се баве неким спортом, али премало термина у доступним просторима, касни тренинзи, све су то ограничавајући фактори.Кад у оваквим условима имамо оволико добре деце, која су већ постигла запажене резултате, замислите шта би могли да урадимо кад би имали боље услове за рад?! 

У кошаркашком клубу су квалитетни тренери, добро раде са децом, само да је више термина... 

- Сам тај рад, успеси и на прави начин представљена прича о томе шта, како и због чега радимо, мислим да је то оно што децу опредељује да и сами покушају и настављају - најпре игра, дружење, а тек онда такмичења, резултати.. Надам се да у томе проналазимо праву меру, да и сами постајемо све више свесни чињенице да децу не треба притискати, прерано од њих очекивати "велике" резултате. За тако нешто потребно је време, много тренинга и утакмица, они који се пронађу у спорту покажу то својом вољом и издржљивошћу...

Кошарка му је све, каже да ухвати себе како остале обавезе прилагођава онима које има у кошарци. Свестан да само од овога не може да се живи, планира породица, будућност, али сигуран у једно: Не би ништа мењао!

- Нисам преамбициозан, не сањам о неком "великом" клубу, нека нам наша "Плана" буде успешна, биће ми то довољно. Ко зна, кад прођу неке године, кад мало "сазрим", можда буде прилике за нека нова искуства...