субота 09. децембар 2017.
Све је почело као игра пребацивања пинг понг лоптице преко сточића у дневној соби са татом. Једва је држао рекет у руци али се свом снагом упињао да погоди лоптицу која је одскакала према њему, неспретно је покушавао да и он "одсервира". Првог одласка у салу за тренинге и данас се сећа - молио је родитеље да послушају тренера Горана који је био сигуран да је право време да крене да ради са њим. И тако је све почело. Од буцмастог малишана који је тек провиривао изнад стонотениског стола,Ђорђе Павловић израстао је у витког, озбиљног момка, једног од најбољих стонотенисера у млађим узрастима у Србији.
УТИЦАЈ ГОЈАЗНОСТИ НА ПСИХОФИЗИЧКИ РАЗВОЈ ДЕЦЕ - пројекат портала Планамедиа подржан на конкурсу Министарства културе и информисања уз образложење да бављење овом друштвено значајном темом доприноси превенцији гојазности код деце. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
Уследиле су недуго затим прве радости које победе могу да донесу, прве сузе које су осликавале тугу због неиспуњеног задатка. Али жеља да тренира, учи, напредује, никако није попуштала. Таленат својевремено једног од најперспекривнијих младих стонотенисера бивше Југославије, тате Дејана, пренет у генима, мамина упорност и истрајност да не посустане када није ишло понајбоље ни у резултатима ни у финансијским могућностима - водили су га из турнира на турнир, из меча у меч.
Деценију касније, Ђорђу, лепо васпитаном младом човеку, одличном ђаку, већ се може приписати да је успешан. У спорту који није толико популаран као фудбал или кошарка али је свакако један од лепших и захтевнијих када је физичка и психичка спрема у питању, постигао је бројне запажене резултате - у мини кадетима је био у четири играча у Србији, у млађим кадетима (до 12 година) био је други, а онда, на завршној ранг листи у групи кадета ( до 14 година) сезону 2016/2017. завршио је на водећој позицији.
Била је то заиста значајна такмичарска година за њега. Био је трећи на Трофеју Београда, освојио је прву златну медаљу на једном бодовном турниру, у Пожеги, коначно подигао победнички трофеј на међународном турниру у Новом Саду - Новогодишњем Tibhar Cupu, а недуго затим и у Нишу на престижном Andro Grand Prix 2017. Учествовао је и на турниру светске стонотениске организације, Serbian Junior & Cadet Open-у у Београду, чиме се нашао на светској ранг листи младих играча.
- Најдража ми је титула са Новогодишњег турнира у Новом Саду. Полуфинале против Александра Грујића, сина прослављеног српског репрезентативца Бобе Грујића, кога сам ето из трећег покушаја успео да добијем, и финале против црногорског такмичара, Филипа Радуловића, преокретом, за сада су ми најдражи мечеви које сам одиграо, и можда најквалитетнији - каже Ђорђе.
Сјајна сезона одвела је младог Моравиног стонотенисера прошлог лета на Балкански шампионaт, у бугарској Албени. Одлука да путује само је потврдила његову приврженот спорту који тренира. Није зажалио, а могао се похвалити и новом медаљом - бронзаном, у дублу са Владом Јивичићем.
- Мислим да сам донео једну тешку, али јако важну одлуку. Матуру сам пропустио због тога, али не жалим како сам преломио, било је то једно потпуно ново искуство који ми много значи - озбиљно ће он.
Још срећнији би био да је уследио након овога и позив селектора за одлазак на Европско првенство.
- Можда је тренутак када сам сазнао да не идем на Европско био најтужнији за мене. Не знам шта је било пресудно, али и даље мислим да није било лако селектору да одлучи ко иде од нас четворице. Сви смо слични по квалитету - Акош Бенке, Владимир Јовичић, Александар Чокић и ја, знамо се од малена, велики смо ривали за столом, добри другови приватно, али сам се потајно надао да ћу, првенствено због тога што сам завршио сезону на првом месту, бити један од срећне тројице. Играче је предводио тренер Дорел Ардељан, али селектирало их је више тренера, и из неког разлога ја сам се ту нашао на четвртом месту - још увек помало разочарано присећа се Ђорђе.
Донео је Ђорђе и школи коју је овог лета завршио као носилац Вукове дипломе ("Свети Сава") бројна одличја. Највредније је оно олимпијско, златно, са Школске олимпијаде у Врању, маја 2016. Ове јесени је као ученик прве године представљао плањанску Гимназију на завршном државном такмичењу, није стигао до медаље, али, каже, има времена до четврте године.
- Кад причам о стоном тенису видим да то занима моје другаре, многи од њих су и сами у неком спорту, фудбалу, кошарци... Знам да им је драго због мојих успеха, подржавају ме да наставим даље. Био сам одушевљен пре поласка за Зрењанин, где се одржавало Републичко такмичење за средњошколце, када ме је друг Андрија Милошевић питао да ли би могао и он да крене, да ми буде подршка, био сам пресрећан због тога - каже и додаје да му је неизмерно захвалан на томе. Ситнице чине другарство правим, опипљивим...
Подршка му увек много значи - и она коју добија од тренера Горана Павловића, сјајног стручњака и великог стонотениског ентузијасте, родитеља, свих које познаје. Понекад и превише стрепи од њиховог суда, ствара притисак који се није показао као најбољи савезник пред меч.
- Стало ми је до мишљења људи који су ту, око мене, али превише размишљања о томе шта ће се десити ако изгубим или не одиграм добро, зна да ме поприлично омете у игри. Знам да ми то ремети концентрацију, да ми није потребно, али мислим да сам и у психичкој стабилности доста напредовао, да ми се све ређе догађа. Кад сам на неком турниру највише ми одговара да је ту тренер Горан. Он ми преноси позитивну енергију, кад неки ударац не иде по плану он каже да пробам па макар и промашим, не критикује ме али и не дозвољава да одустанем када посумњам у себе.
Како би био све бољи, Ђорђе сваког дана тренира по неколико сати под будним оком тренера Горана, уз спаринговање старијих играча у клубу. Најпозитивнија сазнања пристижу му од Бојана, који је, уз сестру Лидију, био његов први узор. Бокијево искуство стицано најпре у Морави, потом у Звезди и другим клубовима, али и стрпљење са којим приступа раду са млађим клупским саиграчем, од непроцењивог су значаја. А Бојан има само речи хвале...
- Ђорђа као играча карактерише изузетно нападачки стил игре, помало са дистанце, са пуно ротације и спинова. Његова смиреност доприноси томе да лоптицу упути баш где је пожелео, а ментална издржљивост помаже му да најбитније поене преломи у своју корист. Напредовао је значајно у игри и резултатима из категорије у категорију. Постао је сигуран у својој игри, наступа све слободније и озбиљније. Победио је трему, тренинзима приступа изузетно мотивисано и озбиљно. Очекујемо да и у јуниорској конкуренцији, у којој је од ове сезоне, настави са добрим резултатима и добије место у националном тиму, где је тренутно на ширем списку - каже Бојан Павловић, момак који по свој прилици такође нема намеру да прекине породичну традицију.
И како то бива, и Ђорђе би да постане професионални играч стоног тениса. Попут оних које сада не пропушта да одгледа на ТВ-у, Кинеза Маа Лонга или Немца Тима Бола...
- Моја жеља је да једног дана будем врхунски стонотенисер, али, на жалост, чини ми се да је у Србији то мало теже, па ми сви говоре да ми школа буде на првом месту. То не значи да ћу одустати од овог спорта. Све озбиљније тренирам, прешао сам и на вежбе које нису карактеристичне за стони тенис а опет утичу на игру, водим рачуна о исхрани. За оброке на путу брине мама, шта она спреми то мора да се поједе - кроз осмех ће он.
Стони тенис није "атрактиван" спорт. Мали број деце одлучује да га тренира, у медијима скоро да се и не помиње, а најмлађи јуре за оним што је видљиво, популарно... Али и он има своје бисере, а док је оних који знају да их препознају и обликују - има наде за игру за плавим столом.