Спорт као покретач амбиција и испуњење великих жеља!

уторак 05. децембар 2017.

Кад спорт постане љубав и преокупација у најранијем детињству, постаје извесно да ће у каснијем добу усмерити животне путеве истрајних и одлучних спортиста ка успеху и великом искушењу. Бављење спортом  утиче на правилан развој тела и личности, јача самопоуздање и одлучност, шири видике, повећава круг приајтеља и пружа шансу да се постизањем успеха најистрајнији и најбољи вину у звезде. Дечаци  и девојчице чија је непоколебљива жеља да се побеђује јача од лењости и других искушења, сањају такав сан.

УТИЦАЈ ГОЈАЗНОСТИ НА ПСИХОФИЗИЧКИ РАЗВОЈ ДЕЦЕ - пројекат портала Планамедиа подржан на конкурсу  Министарства културе и информисања уз образложење да бављење овом друштвено значајном  темом  доприноси превенцији гојазности код деце. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

Голман Краљевског фудбалског клуба "Плана", Давид Лазикић (12)  фудбал ставља испред свих других ствари које га чине срећним и испуњеним. Трчање за лоптом му за преданост, рад и ангажовање на терену узвраћа успесима, пехарима и медаљама којима се ни броја не зна.

Кад неко почне да се бави спортом у шест година, настави да учи и напредује још толико, до дванаесте, када све око њега може да буде изазов, укључујући и девојчице, није тешко претпоставити да је влика љубав разлог оданости и истрајности. Давид  је необично обично дете, рекло би се док не стане између статива и не потрчи за лоптом. Кад полети храбро свом снагом на лопту противничког играча, постаје неустрашив и одважан. Прави Супермен.

- Да достигнем сваку лопту, одбраним шут, испуцам фудбал далеко до мог играча и да ми поведемо, дамо још неки гол и победимо, мисао је која ме сваки пут прати кад изађем на игралиште. Ова жеља ме држи до задњег звиждука судије. Кад се све заврши и кад полетимо једни другима у загрљај, знамо да смо успели - каже Давид, мали  - велики спортиста, од чијих одбрана зависи успех целе екипе.

- Кад сам добар, добро је свима. Ја не смем да погрешим, кад неко други пропусти шансу из тима, увек постоји  могућност да се исправи, за мене поправни не постоји. Зато увек желим да дам више него што могу, да будем бољи него што јесам и да кроз моје руке не прође ни једна лопта. Када се то деси, тужан сам и нерасположен. Теже ми је него мојим друговима из тима - искрен  је и превише самокритичан дечак од једва 12 година, који је чврсто решио да фудбал буде његово животно опредељење.

- Много волим фудбал. Више него било који спорт. Никада нисам желео да будем играч, да се борим на средини терена за лопту, или пред голом, занимљивије ми је било да стојим између статива и да свака лопта буде моја, да је ухватим, не дозволим противнику да да гол. То ме радује више него било шта друго  - прича можда будући голман државне репрезентације који се у свему правилно развија. Изгара на терену, бодри играче, скаче, прави параде, баца се на сваку лопту, али не пропусти да провери ко је на трибинама, колико девојчица долази да га види, ко за њега и његов тим навија, чији се глас највише чује.да га воле девојчице, потврђују сви, другари из школе, другарице које су редовно ту негде где се појави он и његов тим, па никада није јасно због кога су тачно око терена кад тренирају  или играју. Увек су подршка и највернија публика. 

Навија за Партизан, вредно тренира три пута недељно, по киши, сунцу, снегу и ветру. Не одустаје. Жеља му је да савлада први степеник и пређе у Чукарички или Партизан, касније следи репрезентација и неки европски клуб. Зашто не, снови се остварују кад се нешто силно жели и када се мисли и расположива снага усмере ка остварењу највећих  жеља.

Давидова мама Љупка потврђује, као све поносне маме, да девојцице долазе у великом броју да гледају утамице и на тренинге и да му прија њихово присуство. За њу и остале чланове Давидове породице, сестру Љиљану и тату Бобана, изузетно је важно да Давид буде срећан, задовољан и испуњен.

- Спорт му пружа велико задовољство и неизмерну радост. Чини га јачим и одважнијим. Ништа му није тешко, све обавезе одради на време само да би имао времена за фудбал. Живи потпуно здравим животом, мало времена проводи у затвореном простору, испред компјутера, не троши време на игрице.

Увек је волео да буде голман зато што му се чинило и када се упознавао са лоптом и игром да је улога задњег човека у одбрани најважнија. То место је за њега најважније и најодговорније. Разликује се од свих других и пружа му прилику да сам буде пред собом победник и поражен. Не колеба се ни када се нађе очи у очи са противником, кад се изводи пенал. Каже да увек има добар предосећај у ком смеру ће се кретати лопта и у који угао гола треба да полети.

Чини се да се добро извежбао. У његовој мрежи током шест предугих година за нејако дете које се још увек игра и мази са родитељима, мало је лопти. На званичним утакмицама у лиги и на турнирима не више од тридесетак. Можда ни толико. А освојених пехара има као члан тима више од шездесет. Само њему припадају освојене медаље за најбољег голмана којима се изузетно поноси. Има их пет и свакој се зна место на радном столу. Дозвољено је гледање, стављање око врата, па и сликање, али је обавезно да се врати свака од њих на место које им је Давид одредио, ређа их по редоследу освајања и увек оствља простор за нову која може ускоро да се нађе у друштву заслужених признања на државним и међунароним такмичењима.

Давид има узоре, имао их је и као мали дечак који је пре поласка у школу одлучио да постане фудбалер, голман као тата, касније успешан као Стојковић, у последње време као Нојер. Увек је стремио ка вишим циевима и тачно знао шта неће, али и шта хоће.

Давидова генерација 2005. годишта  су изузетно талентовани дечаци и једна девојчица - чудо од деце, кажу сви кад их виде. Перпетум мобиле, паклена машина, руше све пред собом. Кад затреба Давид брани и за старије 2002. и 2003. годиште,  деца не воле да бране, хоће да играју па им увек фали гоглман. Давид све стиже и све може, каже да ће тако бити још бољи и успешнији.

Не одустаје мали Буфон, каже његова мама. Брани чак и кад је болестан.

- Ломио је руку и са гипсом одлазио на трениге, са клупе пратио шта се догађа. Кад је болестан просто му је криво што не може да иде, расправља се и негодује. Кад је киша и снег, не одустаје, каже спортиси тренирају по свим условима. Спорт је за њега начин живота. Дан му зе завршава и почиње мислима о фудбалу. Канал Арена спорт је у сваком тренутку на свим екранима у кући. И нико се не буни. Сви живимо исти сан, радујемо се победма и успесима, сви смо на трибинама, увек најгласнији, надјачавамо све око нас. Јединствени су, сложни и одговорни сви у тиму. Заједно су од предшколског. Највећи успех је пехар, а неуспех пораз. За њих је неуспех све осим првог места, док  ми родитељи то другачије гледамо. Они су тужни ако не буду најбољи на турниру. Не признају ни једно место, осим првог. Интересује их само врх лествице. Они иду да донесу пехар, а не да учествују.

Мали дрим тим састављен је од имена која се лако памте: на голу Давид Лазикић,на терену, свуда по игралишту где год погледаш, Нина Матејић, Лазар Стојановић, Вељко Радосављевић, Александар Ракић, Ђорђе Петровић, Урош Ресавац, Јован Јовановић... ваљало би запамтити ова имена за будућност фудбала. Нина игра за Звезду, Вељко је потписо за Чукарички, своју шансу чекају остали.

- Ја га подржавам - каже поносна мама - била сам на доста турнира, тата га прати од почетка. Никада нисам волела фудбал, заволела сам га поред  Давида и сваки пут жељно ишчекујем утакмицу. Тај адреналин нико не може да предвиди. Нека утакмица се добија, нека губи. Борба за финале је стресна, кад узмемо пехар и медаљу, кажемо зато смо дошли, веселимо се до следећег сусрета.  

Маме на трибинама више нису изненађење, нити атракција. Прате мале шампионе, бодре их, саветују, смирују, утичу на њихову добру игру и понашање.

- Сви смо једна велика породица. Не слажу се само деца, него и маме на трибинама. Сви живимо за њихов успех. Вансеријска генерација, наши велики спотисти, мали лавови великог срца. Сви идемо на турнире ма где да се одржавају. Најгласније смо, вичемо са трибина. Нико се не љути ако је нека мама викла на туђе дете. На крају, кад се све то заврши растерећени одлазимо на  пиће да анализирамо успех, да се радујемо заједно, поносимо нашом децом - прича Давидова мама у име свих мама успешног фудбалског тима предодређеног за победе зато што тако желе деца и дају све од себе да тако буде.  

 - Давидова жеље је да заигра у неком великом клубу - да ли је то дечачки сан, не  знамо, ми га пратимо, ако јесте сањаћемо са њим, ако одустане  биће тешко, као да смо изгубили финале на светском првенству; као да нисмо искоритили шансу која нам се пружила. Како год да одлучи, биће његова пресудна за све нас. Важно је да се заврши школа, а он већ сада прича о ДИФ-у. Бранио је у јуну у Чукаричком, за Б тим у Кикинди, били су задовољни и из Јагодине је имао позив.Сматрамо да је то рано, клуб у коме тренира добро ради па нема потребе за одласком. Уз Владана Радечу, бившег голмана репрезентације, може да добије све што му је потребно да се рзвије у доброг голмана - каже мама Љупка добро упућена у ситуацију око фудбала и најтрофејније селекције Краљевског фудбалског клуба "Плана".

Давид  као спортиста, наравно, нема проблема са тежином. Труде се у породици да дневни унос калорија буде довољан за раст и развој, да храна буде разноврсна и здрава. Код њега је то устаљена ствар. Једе ко мећава, може све и увек може више,троши се максимално, активан је на терену и кад не тренира. Све стиже и хоће. Одличан је ђак и добар друг. Комуникативан и вредан - мама каже захваљујући фудбалу због чега посебну захвалност дугује тренеру Братиславу Живановићу Патку и осталим тренерима, који су својим залагањем и радом у клубу трасирали стазу ка Давидовом успеху и успели да у њему развију љубав према спорту који има пресудну улогу у његовом развоју и одабиру спортске дисциплине која ће допринети да се формира правилно и постане здрав и добар човек. Увек борбен, спреман д се жртвује за победу и да све од себе да се пехар нађе у рукама тима за који игра.