уторак 28. новембар 2017.
Српска атлетика имала је своје балканске, европске и светске рекордере, имена исписана за сва времена у анале, за многе, најлепшег спорта. Недавно, и Велика Плана почела је да исписује своје прве редове приче о атлетици... Краљица спортова полако поставља своје темеље на овом простору, а у нади да ће неко од наших клинаца кренути стазама успеха, у коштац са изазовима које носи подлога за све остале спортове ухватио се Душан Марјановић, млади професор физичког, који знање стечено на факултету настоји темељно да надогради радећи са најмлађима, упијајући савете својих искуснијих колега.
УТИЦАЈ ГОЈАЗНОСТИ НА ПСИХОФИЗИЧКИ РАЗВОЈ ДЕЦЕ - пројекат портала Планамедиа подржан на конкурсу Министарства културе и информисања уз образложење да бављење овом друштвено значајном темом доприноси превенцији гојазности код деце. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
- Кад један град нема елементарне услове за бављење неким спортом заиста крећете "од нуле". На срећу, у окружењу постоје средине где се низ година успешно ради са децом (Крагујевац, Крушевац, Смедерево, Ћуприја), и сви ти људи, предвођени сјајним Гораном Беговићем, секретаром АС Региона Централне Србије апсолутно разумеју ситуацију "почетника". Уз огромну подршку са највиших нивоа Атлетског савеза Србије, савете и сугестије правника Јована Кантара, Небојше Зарића, искуство људи који делају на југу земље - мислим да смо кренули правим путем - каже Душан.
Поучен петогодишњим искуством рада са децом предшколског узраста у нашем вртићу, оно од чега креће је учење здравом начину понашања.
- Деца најпре морају да науче како се долази на тренинг, шта се ради у свлачионици, како се излази на терен, да се реквизити морају поштовати. Иако су мали, док пролазе кроз све ово они ће или истински да заволе спорт или не, или ће се пронаћи у њему или се то неће догодити, али ће у крајњем случају да изађу као васпитани млади људи, здравих размишљања.
Прошао је претходних месеци кроз клуб одређени број деце, малих и оних мало "већих", али усталили су се они до 10-11. године. Имали су своја ватрена крштења на стази - у Крушевцу, Димитровграду, Нишу. Деветог децембра очекује их и наступ у Атлетској дворани у Београду. Ипак...
- Свакако да је такмичење суштина рада, показатељ достигнутих резултата, али ако се то догађа из недеље у недељу, ако се пехари и медаље додељују из викенда у викенд, онда деца вољу за престижом изгубе до 14-15. године и буду прерано презасићена. Утичем стога и на родитеље да се они држе "свог посла" и да имају поверења у оно што радимо - каже Душан и одмах додаје:
- Деца воле да се такмиче али је то и јако стресно за њих. Све је добро до момента кад треба да наступе они сами. Одузимају се, не могу да ходају, да потрче, да говоре... Доживљавају на тркама адреналинске шокове, а све то у највећој мери јер их родитељи оптерете идејом да су најбољи, да ће бити први! Имам девојчицу која је сјајна на тренинзима, која је по својим могућностима на нивоу Србије у својој категорији најбржи такмичар, али она то не може да покаже на стази, не може ни да истрчи трку! Зашто то радити деци?! Кроз међусобно такмичење, полигоне, вежбице, разгибавање и истезање пре свега они уче правилно да ходају, да трче, да своје тело развијају пропорционално. Циљ нам је да превенирамо и све могуће деформације, па и ако се дете у неком каснијем узрасту определи за неки тимски спорт, оно је овде стекло здраве основе - наглашава професор Марјановић.
У атлетици преовладавају природни облици кретања. С обзиром да на тренинге долазе деца млађег школског узраста већ у раној фази је могуће уочити знакове кифозе, сколиозе...
- Нажалост, то се може препознати код деце која су интензивно ишла на балет, фудбал... где је понављањем неких покрета, неприродних за њихов узраст, нарушена координација. На атлетици дете није изложено напорима несвојственим за његово приридно кретање, све негде до десете године најважније је научити га да правилно трчи, са погледом напред, чврсто уздигнутог чела односно браде, а да притом не нарушава свој приридни статус.
Док трче, деца осећају потпуну слободу. На отвореном су, нису оптерећени реквизитима, могу да пробају шта са својим телом могу да постигну. Тренинзи су углавном на отвореном, а граница је - само небо...
- Осећај кад изађемо на стадион фудбалског клуба је сјајан. Деца уживају у ширини око и испред себе, ту су своји на своме. Изричити сам противник мини пич терена, ма шта други мислили о томе. Јако је незгодно што су деца у ограђеном простору и мислим да касније на неки начин то смањује њихову спортску и људску интелигенцију и да бивају некако ограничени према свему.
Под окриљем Светске атлетске асоцијације сваком клубу односно локалној средини омогућава се организација семинара који за тему има дечју атлетику. Том приликом се посредством Атлетског савеза донирају спортски реквизити и опрема која је стандардизована за одређени узраст. У плану је да се овакво дешавање уприличи почетком идуће године, а од успешности семинара зависиће у неку руку и будућност клуба. На Душану и људима који ће бити укључени у реализацију је да атлетику представе у правом светлу и из свих углова, на начин који ће бити интересантан деци, али и њиховим родитељима, васпитачима, учитељима, локалној самоуправи.
- Ми смо на нултом нивоу, али идемо корак по корак. Потребни су ми сарадници, сви који сматрају да могу да помогну, млади људи из струке. У овој средини има талентоване деце и верујем да ће се нека од њих пронаћи у овом сјајном спорту. На нама свима је да им то омогућимо.