Писац је крив док се не докаже супротно

Почетак двадесетог века представља отварање новог поглавља у историји српске књижевности. Дезинтеграцијом реализма одшкринута су врата новој стилској формацији – модерни. Са њоме доћи ће нове теме, мотиви, правци, али и представници. Њени пионири постаће песници Милан Ракић и Јован Дучић. Поред књижевне и критичка сцена неће остати без свог стожера.

Развитак књижевног укуса диктираће арбитри тога времена. Југословен и социјалиста Јован Скерлић и естета Богдан Поповић. Прихватање и популарност или, на другој страни, апсолутно одбијање писаца од стране публике у многоме зависиће, то јест биће условљено, њиховим критичким судом. Сходно томе поезија коју су писали првенствено Ракић и Дучић биће постављена на пиједестал књижевне уметности. Постаће мерило. Али, уметношћу се не може контролисати. Таман када су укуси били задовољени, на књижевну сцену ступиће нешто што су критичари склони да назову тамном страном српске модерне. Обличје тамне стране исцртаће Посмртне почасти Симе Пандуровића и Утопљене душе Владислава Петковића Диса. Та појава биће названа лажним модернизмом, књижевном заразом, декаденцијом, најнижим обликом подражавалачког песимизма. Дис своју збирку Утопљене душе издаје 1911. године. Исте  године када је и изашла збирка Скерлић је објавио есеј Лажни модернизам у српској књижевности..

Скерлић није могао остати суздржан на новонасталу прекретницу у књижевности, као што је то, на пример, учинио Богдан Поповић. Из тога управо и настаје сукоб и судар који ће обликовати на посебан начин књижевну историју. Већ је поменуто, Скерлићу је као критичару била неопходна здрава поезија. Србија се морала уздигнути, винути у висине као Дучићеви  и Ракићеви стихови. Народ је морао бити задојен родољубљем, вером. Последње што је било потребно јесте долазак поетике пропадања и трулежи, долазак ужарене росе са Бодлерових Цветова зла. Критичар, држећи се свог најјачег оружја бритког пера и смелог језика, одлучује да сасече декаденцију у корену.   

   Уколико се осврнемо на сам наслов и синтагму  лажни модернизам прва асоцијација која искрсава јесте могућа наметљивост и неискреност Дисове поезије за коју је Скерлић сматрао да је  њена главна одлика. Мислио је да новопридошла тематика поезије није ништа друго но обично подражавање текућих мотива европске поезије. Разврат, блуд, порок, пијанство за њега су биле апсолутно неприхватљиве. За Дисово надахнуће  истиче: Наши романтичари имали су за музу белу Равијојлу вилу, која гони облаке и натпева се са јунацима у гори зеленој, или смерну Косовку девојку, која на бојном пољу пребира рањенике и рида над пропалим царством, код наших модерних, код Јована Дучића, муза је „бледо, тихо девојче што снева“; - муза г. Петковића је „дивна блудница“, која је сву ноћ оргијала, и ујутру, још полупијана и крмељива, пише стихове за које би се могла рећи она ружна, али тачна реч једног песника: да су „повраћања једне покварене  душе“.[1] Поставља се питање зашто је Скерлић овако реаговао на збирку једног тада неафирмисаног песника? Могуће је да је он увидео чак и схватио опасност нове поезије и поетике, и као да је предосећао да „дивна блудница“ може сменити „девојче што снева“.  У супротном, вероватно је да се не би ни осврнуо на писанија боема Скадарлије. Али шта је то што је Скерлићу тако засметало у поезији гробља и трулежи? Индивидуализам. Песник се повлачи у себе, многи Дисову поезију гледају као интимну лирику, која долази из дубина напаћене душе. Ако је судећи по ставу који је исказан у есеју, стих Разумљиве песме у којој се каже:

Што другога боли, не боли и мене;

 Мене туђи јади нимало не тиште.                                   

деловао је као жаока на Скерлића. Неразумљиве песничке слике, осамљеност и Дисова имагинација биле су превише за њега. За своју земљу он је желео покретачку снагу која би се могла црпети из ваљане поезије. То није нашао код Диса. Још је Матош у своме есеју о Скерлићу рекао како   све што представља извесну слободу у изражавању и писању, а одудара од логичног  он ставља ad acta. Такав је случај и са Дисом. Замера му лошу имагинацију, јер ништа није одређено, стварно, све је неухватљиво, снено. Целокупну његову поезију назива поезијом без смисла, поезијом не бола душевног него болести душевне.

Друга ствар коју Скерлић не прашта Дису јесте његова претерана жеља ка оригиналношћу која га не води нигде него само ка обичном подражавању. Сматра да чак ни назив збирке није оригиналан.  Стога његову поезију и уметност оцењује као неискрену и плагијаторску називајући га Бодлером и Верленом из треће, четврте руке. Док је поезија песника Цветова зла права и искрена. Сада смо на прекретници. Скерлић можда није волео, али је свакако поштовао и био упућен у поезију самога Бодлера. Његов песимизам и декаденцију не куди, него чак и брани, како би детронизовао, још ефективније, Дисов лиризам. Осврнувши се на детаље из Дисовог живота Миодраг Павловић наводи да је Дис био веома слабог образовања, није матурирао и питање је колико би се он, са тако оскудним образовањем, могао посветити читању и изучавању, на крају и самом подражавању песника сплина. Код нас први преводи Бодлера потичу из 1886. године, од стране Марина Сабића, а потом двадесет година касније Димитрије Митриновић га преводи у Бранковом колу. Није искључено да је и сам Дис дошао у додир са Бодлеровим песмама, али сва потоња изучавања Дисове поезије, окрећу се ка Дисовој иновативности у подручју песничког дара, а подражавање Бодлера, Верлена пада у воду. Скерлићев приступ анализи Диса у кључу је континуираног изналажења утицаја под  које је потпадао песник и резигнирано одбијање било какве могуће песничке слободе. За мотиве пијанства, вина, сматра критичар да су узори били романтичари шездесетих година попут Јована Суботића и Симе Милутиновића. Затим налази и трагове утицаја песимизма самог Ракића, али оно што Дису недостаје је интелектуализам поезије који је Ракић развио у специфичност својих песама. Дакле, Скерлићу песимизам није био далек, и није га по сваку цену одбијао. У поређењу Пандуровића и Диса по питању песимизма и резигнације живота и љубави, Скерлић предност даје Пандуровићу, док је Дис поново неко ко се само угледао. Ситуација постаје парадоксална и баца сенку на Скерлићево разумевање уметности уклетог песника када се има у виду податак да је сам Пандуровић истицао то да се он по питању мотива, начина певања угледао на Диса. Свој есеј Скерлић завршава у тону свесрдног веровања у лажни и ничим изазвани модернизам г. Петковића, наглашавајући притом неопходност писања здраве поезије, која ће пропагирати веру, полет, искреност, духовни и душевни идеализам у поезији. Оваква јетка завршница без игде ичег светлог у перцепцији песништва Дисовог отвориће врата многим тумачењима, па чак и одбрани његове поезије. Овај сукоб двојице неистомишљеника по питању поезије и њене фукције прерашће у мит. Многи критичари који су проучавали Диса управо ће већ у првим редовима наглашавати ову несхваћеност Скерлића и настојати да се чиста и без потребе укаљана поезија  на прави начин сагледа. Велики број  студија које се тичу Дисовог песништва управо ће за полазну тачку узети овај Скерлићев есеј. Занимљиво је то да нико неће Дису одрећи полет, снагу његових стихова и иновативност. О подражавњу ни речи. Да ли се тиме враћа дуг песнику, неправедно склоњеном у крајност? Можда. Али не без основа.  Миодраг Павловић замера  Дису језичке грешке, наглашавајући како је жалосна животна судбина Дисова, која га је у историји књижевности оставила само као претходника једне нове, авангардне поезије, а не као њеног изабраника,  док Јован Делић управо у тим „грешкама“ види иновативност Дисову, и истиче како заправо правог сукоба Диса са критиком никада није ни било. Уколико отворите било коју књигу посвећену српској модерни, мотивима умрле драге, наићи ћете на име Владислава Петковића Диса, трагичког песника, чије су речи биле пророчке. На песника који је одиста живео своју поезију, осетио сваки бит тескобе, таме, пролазности. Наићи ћете на искреног песника.

На крају заиста треба поставити питање да ли је правог сукоба Диса и критике икада било? Одговори су различити. Дис није усамљен пример Скерлићевих напада. Ту је поменути Пандуровић, Исидора Секулић, прве песме Милана Ракића, па чак и симболизам Јована Дучића. Дис, коме живот није био нимало благонаклон, свакако је ово доживео као тежак ударац. Другом збирком патриотске поезије Ми чекамо цара покушао је да допре до Скерлића, али је изгубио себе.  Можда је Дис игром чудног сплета околности био у сукобу једино са временом. Скерлићев напад свакако  пренаглашен,чак и субјективан, ипак је само у домену неприхватања , али је време можда управо онај кључни састојак који је Дису био неопходан, јер да је његова прва збирка изашла коју годину касније свакако би била водиља српској поезији, можда и на сличан начин као што је Лирика Итаке Милоша Црњанског. Са временске дистанце Дис остаје претходником нове поезије, како је рекао Павловић, а са књижевне  Дис остаје запамћен као писац  Тамнице, Нирване, Можда спава, Јутарње идиле, Оргија ... остаје упамћен као Песник. 

[1]Скерлић, Јован,Антологијска едиција Десет векова српске књижевности, књ. 109,Београд, 2011,стр. 167.

(Есеј Љубице Георгијев из новог броја Нашег трага)