Поезија из душе

 уторак 31. мај 2016.

Клуб љубитеља поезије из Старог Села организује једном месечно дружење са песницима из свих крајрева Србије. Међу гостима је недавно био ирачки песник и публициста Сабах Ал Зубеиди. Пише и говори на српском и матерњем језику, Србију воли колико и Меспотамију. Радо одлази на књижевне вечери и успоставља пријатељсртва са писцима света.

Сабах Ал – Зубеиди ирачки је песник, књижевник, преводилац и слободни новинар. Пише на српском и арапском језику, љубавну, родољубиву и мисаону поезију. Стихове објављује по часописима, дневним и недељним новинама, књижевним публикацијама, на интернет сајтовима у Србији, Ираку и арапским земљама. Његове песме су превођене на неколико језика, укључујући српски и арапски, објављиван је на француском, румунском, мађарском, енглеском и шведском. Заступљен је у више зборника, антологија, руковети и алманаха. На домаћим и иностраним књижевним конкурсима освајао је бројне награде. Председник је Организације за људска права Месопотамија – Београд,  директор културног центра Месопотамија у Београду и заменик председника ирачке дијаспоре у Србији. Члан је удружења књижевника у Србији и Ираку. До сада је објавио шест збирки песама. Живи и ствара у Београду већ 35 година. Његово име на арапском значи Зоран због чега се често на скуповима представља српским именом.

Каже да воли Србију мало мање него домовину, али исто колико и Месопотамију, колевку персијске културе. Иако хиљадама километара далеко једни од других, обичаји два пријатељска народа су слични.

- Обачај је у Ираку да се гост при доласку почасти јогуртом и урмом, као у Србији сољу и хлебом. Ја сам ирачки песник колико и српски. Дошао прво на студије, овде остао, оженио се и стекао нову домовину - каже Сабах задовољан гостовањем у Старом Селу.

- Дивно је књижевно вече, слушао сам добру поезију и одлучио да долазим чешће, да понудим  размену културних добара два народа – ирачког и српског. Да направимо заједничко вече. Негујемо традицију,  не заборављамо корене, наша култура  потиче из Месопотоманије, а тако се зове наше удружење које окупља ствараоце из Ирака - који ће, како обећава Сабах, радо доћи у наше крајеве и представити песничку традицију и културу блиског истока.  

- Остало нас је мало у Србији. Долазе нове генерације на студије, углавном магистарске и докторске, али не као раније и не остају. Одлазе у свет или се враћају. Србија је дивна земља, мирољубива, добро смо примљени, народ је гостопримљив, културан. Због тога сам одлучио да останем. Богу хвала добро сам прихваћен. Пишем и стварам - објавио сам четири збирке на арапском и четири на српском језику. Наставићу даље да стварам, експериментишем, истражујем у вашој и нашој култури, да тражим сличности и разлике;  припремио сам књигу песама мојих колега по перу са препевом на арапски језик - каже Сабах спреман да учини још више на пољу зближавања два народа.

- Без обзира на околности које се дешавају последњих деценија у Ираку, ми смо синови Месопотамије. Прва култура, прва цивилизација старог света припада мом народу. Гајимо то сазнање и чувамо дубоко у свести чињеницу да смо предодређени да наставимо на темељима вавилонског царства.  Желимо да покажемо свету, без обзира шта се дешава тамо око  митских река Тигра и Еуфрата, да смо достојни наследници културе древних предака, да имамо дубок траг у историји. То нико не може да нам одузме и оспори. Ми песници новог доба Ирака којима је стало до свега што представља цивилизацију и културу Месопотамије  желимо свету да покажемо оно најбоље што имамо и што смо сачували из историје.  

Сабах пише најлепше љубавне песме на матерњем језику, посвећене су младалачким љубавима, сећањима на детињство и прве скривене погледе у забрањену драгу.  У поезију уноси дух источњачке филозофије, дах пустиње, мирис мора, бисерну шкољку из које израња сирена... Јурећи по Београду "сопствену сенку", "тражио је  небо које га залива кишом и разгаљује му напаћену  душу", затварао је "очи и грлио своје снове". Због носталгије и превелике љубави према домовини коју је оставио у крви и понору почео је да пише родољубиву поезију, која је дубоко мисаона и нежна истовремено.  

"Накотили су се ко вукови по свим стазама,

раширили су шаторе тираније по Махалама,

оскрнавили обале река и рушили цркве и све Божије куће.

Повешали су по гранама врапце мог детињства."

-  Кад сам дошао на студије пробудила се носталгија и онда сам написао родољубиве песме, вратио се на љубавне и ту некако остао. У последње време пишем и духовне - приповеда Сабах на течном српском и пореди наша два народа.

- Ирак је увек био мета освајача, уништен још једном, али је опет устао, гради се и снажи. Надам се да ће престати уништење наметнуто од стране великих сила, звери рата, људи без осећања хуманости и самилости према мањим и угњетаним народима. Надам се да ћемо као и Србија, која је преживела толико освајања, неправди и рата, поново стати на ноге, ако Бог да.

Србију сам прихватио као моју другу домовину.  Срби имају добру душу, прави су људи и због тога сам лако прихватио ову средину. Ја сам српски зет, имам ћерку и унуче, осећам потпуно да је ово моја друга домовина. Због тог осећања сам остао овде и наставио живот са вама Србима - каже човек рођен у зору, на сабајле, због чега има име које му је сама природа наметнула.

- И друга имена могу да се преведу са арапског на српски. За Драгана ми кажемо Азиз, бирамо имена по цвећу, природним појавама, мору, рекама, вери; готово исто или  слично као ви... Свеци су ваши, Петар, Никола, код нас имена по месецу, сунцу, дану када је рођен.  Свако име је лепо за себе. Моје је најлепше јер значи свитање, борбу против мрака, нови дан, нови живот... због тога је најлепше.

Да је рат оставио пустош сведочи и положај жена у Ираку.

- Доста је код нас мушкараца гинуло, омладина онеспособљена. Било је много убистава, уништења, остало много неудатих девојака, остављених жена. Удовица не зна се ни броја, деца без родитеља. Закон је наметнут, није било раније, да може да се венча друга, трећа жена, ако је имућан и више. То је понижавајуће за жене, погубно за мушкарце. Не може да се издржи материјално, ни морално. Човек има једно срце, не десет да би га дело на жене. Живот је компликован треба га посветити једној жени, једној љубави, једној породици. Да би могао да се брине о деци, школује их напредује у животу - завршава причу о својим љубавима, својој домовини и свом народу Сабах АлЗубеиди  - песник ирачког порекла, српски зет, превођен на седам светских језика.