Позив на разговор

четвртак 31. март 2016.

Галерија Центра за културу "Масука" угостила је једног од најуспешнијих младих уметника Србије, академског графичара Николу Радосављевића из Ужица. Изложбу графика "Тихи говор",  комбиноване технике, уљане пастеле, цртеже тушем у боји великих и малих формата, малобројна публика, која се у раскораку између два културна догађаја,  у исто време истог дана, нашла на овом месту, примила је као нешто необично, ретко виђено, колористички импресивно.

Пред уметником који тек има 25 година као да нема тајни. Добитник је четрнаесет награда из области цртежа и графике, за иновацију у стрипу и уметничку књигу. Био је део тима који је освојио златну медаљу Прашког квадријенала, учесник више од 150 колективних изложби у земљи и иностранству (Немачка, Кина, Швајцарска, САД...), потписник  20 самосталних изложби по конкурсу и позиву, сврстан у 39 најуспешнијих младих људи у области визуелних уметности. Студент је прве године докторских студија  на ФПУ у Београду. Бави се графиком, цртежом и проширеним медијима у области цртежа.

Ако сте пропустили сусрет са сликама које позивају на разговор са уметником и самим собом, надокандите губитак до 13. априла, посетите Галерију где ће вас дочекати чудни предели ужичког краја у црвено-црним и сиво-беличастим тоновима.

"Опус под називом "Тихи говор" бави се парадоксом две врсте природе. Једна је она која је око нас,  и која нас гради или условљава. Њено деловање мења се на дневном нивоу,  вредности које носи са собом су доста дуго утемељене и чисте. Постојање као такво, у њој слави живот, и са собом доноси моћ обнављања, препорода и потенцијал за напредак. Догађај као појам у овом сегменту опуса има за задатак да опомене или претпостави, да укаже на оно што је будућност за нас или да усмери ка чистини мишљења у којој се сусрећу чисте енергије, неометано акумулиране као динамичне визуелне силе" - написао је  млади уметник за каталог своје изложбе.

Никола Радосављевић није непознаница нашој публици.  Самостални термин у Галерији "Масука"  добио је захваљујући графикама мањих формата које су биле изложене на Пролећном и Јесењем ликовном салону.

- Сада су на овом месту велики формати, рађени графичком техником, углавном су сви комбиновани, ништа није посебно одређено. То је на неки начин пресек мог стваралаштва последње две године, колико се бавим опусима у пејзажу и колико истражујум пејзажну форму. То сам радио између дипломских и докторских студија, куда сам се кретао и шта сам истраживао. Радови након ове изложбе иду даље, ван граница Србије - каже графичар пред којим је будућност.

На великим и малим форматим препознају се предели истргнути из природе којом је уметник био окружен у најранијем животу.

- Суштински сам стриктно везан за ужички пејзаж као основни пошто долазим из тог краја. То су представе генералног природног масива који окружује и затвара човека унутар хомогене целине какви сви градови јесу. Тај масив Ужица је био полазна тачка за даље истраживање како се природа и човек опходе један према другом , какве су комуникације међу њима, да ли постоји некакав јаз. Да ли би човек можда требао након свега што је проживео са новим технологијама да се врати природи са којом он јесте у дубокој вези.

Графика за разлику од слике и цртежа даје много веће могућности уметнику - сматра Никола Радосављевић,  јер је аутентична на врло специфичан начин због материјала у којима се ради и начина на који је иначе графика промишља.

- То су технике суве игле које су мени јако блиске, у којима највише истражујем, где можете слободно да парате по матрици чиме практично имитирате кретање природних  форми. Графика ми је у том контексту ближа, лакша је за продукцију и за транспорт, не захтевна  толико обезбеђења сваког листа понаособ.

На графикама које су привремено населиле галерисјки простор Центра за културу "Масука" прасак боја. Преовлађују на црној позадини црвена, плава и беличаста.

- Најчешће користим  три боје широког спектра које на врло јасан начин сугеришу емоције самих радова. Црвена боја јесте претња страсти према природи и животу, претња од истога, плава има улогу  да умири ситуацију, или можда да је истакне, беличаста се појављује као сећање. Није баш све онако како сам видео. Неке су слике рађене по сећању. Највећи изазов ми је боја јер просто не могу да се концетришем на боју кад не промишљам кроз боју. Сви моји цртежи су генерално бојени.  Могло би да значи да поседујем неку страст за мегаломанијом, али ја сам прилично тиха особа.

Пре изложбе у нашем граду, Николине пејзаже ужичког краја имали су прилику да виде љубитељи уметности свуда по Србији, поставка је дошла код нас из Сомбора, а пре тога била је у  Кини,  Швајцарској, Шведској ... Спрема се за Мексико, Берлин и Русију. Уметник немирног, истраживачког духа, има свашта у плану.

- Мене држи, морам да признам, у свету уметности у времену које није наклоњено уметницима и уметности, одређена врста страха. Колико сви ми у уметности и ван ње покушавали да опстанемо у друштву у коме смо, толико смо и спутани од истог тог друштва. То страховање за индивидуалношћу и аутентићношћу, које се полако губи између генерација  јер се већ негде осећају велики јазови,  јесте нешто што ме највише тера да истрајем,  не да бих се приближио генерацијама људи која је иза мене, која је зрелија и способнија, већ више да бих показао да је могуће радити чак и у овом времену какви смо.

За десет година, сада већ признати двадесетпетогодишњи графичар, волео би  да себе види као самосталног и формираног уметника.

-Тежим ка зрелости у раду, било би ми драго када бих се за десет година осврнуо на ово што радим сада и видео да је то било зрело на одређен начин и да ће бити још зрелије у будућности. То би ми значило. 

Иако ради често мале формате више воли велике где може више да покаже.  Његова рука воли да буде слободна и воли да има простора. Мали формат га затвара и у малом формату се осећа најугроженије у ликовном смислу.

- Са графиком доста нас почне, али мало заврши, што  је  на известан начин мимоилажење жеља и могућности. У графици може свашта да се добије, али је јако тешко извести све што се осмисли.  Потребан је физички напор да би се дошло до крајњег циља. Ни материјалне основе  нису код свих нас једнаке, тежина промишљања графике је специфичан ликовни језик због чега  је неопходно проматрање визуелних ствари на много вишем нивоу. Доста људи одустане јер немају времена, због времена у коме су, да се у потпуности нечему посвете.  

Због чега су графике Николе Радосављевића  индиректни, истовремебно неодољиви  позив на разговор, сажето је у неколико реченица из каталога за изложбу.

"Читање пејзажних слика дато је као позив на разговор.На онај вид односа који би својим трајањем условио ранију везу пре потпуног починка. Враћање природи не мора више да буде сама сцена нечије смрти - живот се да обновити и много раније. Оптимистично посматрани однос великог масива природне форме, наспрам људског деловања више је претпоставка и потенцијал него чињенично стање. Сукобљен са, пре свега, својом природом, пред човеком је изазов на далеко комплекснијем нивоу."  (Никола Радосављевић)