понедељак 01. фебруар 2016.
Поштоваоци ликовне уметности у Смедеревској Паланци имали су прилику да крајем децембра упознају стваралаштво Живослава и Мирослава Јовановић, ликовних педагога који остављају својим деловањем дубоке трагове у култури Велике Плане. У богатој биографији браће Јовановић уписано је више од стотину колективних изложби, уз Лолино име стоји још 8 значајнијих самосталних, и више колективних укључујући и наступе у Пољској, Швајцарској и БИХ, а уз Мишково 10 самосталних и 80 колективних. Обојица су носиоци више вредних награда.
Живослав је са бројних домаћих и међународних ликовних конкурса за дечије стваралаштво, са својим најталентованијим ђацима донео школи "Свети Сава" и граду више од 300 награда. Мирослав је у највећој мери заслужан што Ликовна колонија "Покајница" траје четири и по деценије, што једном месечно у Галерији "Масука" присуствујемо отварању изложбе уметничких дела познатих и мање знаних уметника из земље и света. Ако се томе придода огромно залагање и велики напор да коначно добијемо музеј или макар праву градску галерију, Мишко је чувар блага ликовних колонија, заштитник ликовне културе места које је одувек имало сликаре на гласу, вајаре и самоуке ликовне ствараоце који су тражили и нашли своје место на уметничкој мапи наше мале вароши.
Браћа Јовановић на различит начин приступају осликавању предела који је начешћи мотив њиховог стваралаштва последњих година, али буде једнаку пажњу посматрача и потврђују свој уметнички дар коме посвећују сву расположиву енергију, време и емоције од којих њихова платна постају живе слике са којих читамо поруке упућене незабораву. Слични по много чему, а различити по рукопису, композицији, одабиру мотива, рефлексији боја не остављају посматрача равнодушним. За каталог изложбе коју је помогла логистичком подршком локлана самоуправа Велике Плане, историчар уметности Биљана Живковић, написала је пропратни текст који уводи посматрача у свет предела виђених очима браће Јовановић.
"Уколико обратимо пажњу на жанр, први заједнички именитељ је ПРЕДЕО. Живослав слика ведуте, док је Мирослав мотивисан пејзажима. Изложба дакле представља, градски предео са својим природним окружењем. Ови предели посматрани су и третирани на различите начине.
Лолину пажњу заокупљају главни елементи једне урбане средине са свим својим карактеристикама (изузимајући људску фигуру, која се тек понегде помаља у виду сенке): разни архитектонски објекти у чијем центру се налази црква, трг или железничка станица. Ради комбинујући технике, колаж и акрилик на картону. Оно што прво пада у око посматрача је колорит. Готово византијско плава доминира Лолиним радовима и постаје њихово обележје. Може се рећи да су то ноћни, градски предели обасјани месечином или трачцима залазећег сунца.
Третман слике, близак колористичком линеаризму, креће се од слободног, са елементима експресионистичке жустрости у потезу до приближавања геометријском орнаменту. У појединим радовима наглашене тамне контуре, попут оловних трака, које обликују форму и повезују обојене површине, асоцирају на витраж.
Композицијом слике доминира централни мотив као њено обележје. Простор је структуиран, у неким радовима, применом различитих перспектива, односно углова гледања што поједине облике посматраног предела своди на њихов симбол. Ликовни рукопис Живослава Јовановића, аутентичан у изразу, доприноси посебном доживљају стварности која нас окружује.
Насупрот Лолиној преокупацији урбаним мотивима, Мирослава надахњује и на стварање нагони, природа. И то она „укроћена“ природа, која указује на присуство човека, али га не приказује: пољане, њиве, мир далеких предела, дрвеће...
Уколико кренемо од палете, насупрот Лолином ноћном плаветнилу, Мирослављева платна обојена су благим, готово транспарентним тоновима природе. Ови предели, сведени не само у колориту већ и у облику, дакле ослобођени свега пикторалног и сувишног, са по којом представом усамљених стабала у виду записа или акцента, обликовани су у једну, готово геометријску композицију, на граници апстракције. Упркос томе, ови призори врло јасно асоцирају на свет појавног – мир, хармонију и чистоту природе, обасјане бљештавилом подневног сунца.
За ове асоцијативне призоре, може се рећи да представљају записе природе, кроз укрштање различитих перспектива, и свођењем облика појавног на просте, геометријске форме. Ови записи се могу тумачити као бележење личног доживљаја природе, односно емоције коју она изазива код самог аутора. Укратко, може се рећи да представља аутентичне ликовне интерпретације света који нас окружује, а у којем се присуство човека тек наслућује. "
Знакови поред пута
Разлог у помањкању морфологије на платну Мирослав Јовановић "свакако проналази у јару сунчеве светлости која брише сенке и нуди фатаморгану и привид снажне асоцијације моравског пејзажа. Мирослав успева да сугестијом понуди предност виђеног, а гледаоцу такође и то веома успешно нуди знакове поимања путева. Нуди знакове поред пута. Нуди тополу, нуди реку, њиву... Његови знаци и наговештаји су веома успели у својој сугестивности. Слике су лишене пасте, предмета, па чак и планова али само на први поглед. Код њега планови нестају поступком који је уљану боју довео до акварелског флуида и прозрачности када само мали дрхтај четке успева да на слици раздвоји планове, сугерише дубину и нагони на закључке ... " забележио је академски сликар Миодраг Анђелковић.
О Живославу Лоли Јовановићу академски вајар Драган Мијач Бриле написао је на једном од каталога " да не прави различите пејзаже градова, већ сасвим произвољно сједињује куће и улице. Он с очигледним уживањем компонује елементе кућа, прозора, кровова, спајајући их једно поред других, или у виду траке једна изнад других, стварајући јединствену сведену композицију.
... Представљени мотиви из овог периода имају конкретно , али уредно и апстрактно значење линеарне структуре, или ритмичног орнамента кривуља.
... Ритам који уноси у својим радовима, игром линија и боја, лако и разиграно, пастелно и весело ствара титрај исто колико и музику и упућује нас на искуство погледа уроњеног у материју свијета..."