Знали смо и за боље

четвртак 17. децембар 2015.

Пет професионалних и шест аматерских позоришта , неколико занимљивих пратећих садржаја  и један концерт музичких талената из Ћуприје, биланс је овогодишњих 38. Масукиних позоришних дана. Мало за све љубитеље Талијине уметности навикнуте на двонедељно уживање у пробраним  представама најбољих актера српског глумишта. Ако се изузму гостовања Шапчана, Крагујевчана, Крушевљана, па и Битеф театра, уз неоспорно најбољу овогодишњу представу аматера из Крушчића, мало шта нам је било понуђено ове године као догађај који се чека годину дана.

"Каинов ожиљак", представа Шабачког позоришта рађена по историјском роману Дејана Стојиљковића и Владимира Кецмановића, у режији Југа Радивојевићa, била је ногдаун за публику  на самом почетку. Иво Андрић у дипломатској мисији као амбасадор Краљевине Југославије у Берлину за време Адолфа Хитлера, у метафоричном смислу испричао је још један роман о непостојаности добра и тврдокорности зла, упозорио на проклетство које носи сваки човек и све што је створио. 

Обећавајући почетак за нешто што се зове позоришни празник демантован је наступом аматерског ансамбла из Богатића које је ранијих година, упркос  неповољном утиску, знао боље и више. Тек "Путујуће позориште Рикоти", по тексту Алфреда Балдучија, било је сенка оного што могу  редитељ Иван Томашевић и његов тим.  Да аматери засене професионалце догађа се ретко, али довољно пута да изузетак демантује правило супериорности.  Овог пута сведочили смо томе пуним срцем, испраћајући велики ансамбл "Велике драме" у извођењу вeликих глумаца из малог Крушчића у редитељској поставци, нашој публици добро познатог Дејана Цицмиловића. Нису били без разлога ове године свуда први, укупно 55 пута. Оправдали су признања  и лауреате и били достојни представници одлaзећег аматеризма у Србији. Ни Синиша Ковачевић, да их је видео те вечери, не би имао замерке. Од првог до последњег  појављивања, од најмлађих до најстаријих, од епизодних  до главних глумаца, сви су били на врхунском нивоу. Није био без разлога аплауз публике дуг као кад гостују  бардови домаћег  глумишта.

"Мушкарчине" по концепту, режији и драматургији Милене Богавац и Војислава Арсића, у извођењу Битеф театара, оставиле су за собом звездану прашину, траг  који остаје за младим, еуфоричним глумцима, жељним доказивања, аплауза публике, сликања са обожаваоцима, свега што чини каријеру успешном. Међу момцима који су указали на проблем вршњачког насиља, на оригиналан, младима прихватљив и боље схватљив начин, био је наш Ђорђе Живадиновић Гргур. С поносом смо констатовали да је дечко који обећава.

"Да ли је то била шева" Ефраима Кишона у режији Весне Станковић и извођењу позоришта из Великог Градишта, или можда славуј, никоме није било јасно. Рекло би се, после преспаване ноћи, ни шева ни славуј. Вече није пропало ако се узме констатација да је свака представа једна прочитана књига и да би требало вредновати труд аматеризма ма какве доказе за то у свом глумачком заносу  простру пред вас.

Оно што је  лепота манифестације и радост постојања оваквих сусрета били су млади гудачи Музичке школе талената из Ћуприје на нашој великој сцени. Дали су све од себе да својим Плањанима  који су издвојили ово вече за уживање оду загрејаних дланова и зацакљених очију. Још једном смо били поносни што међу будућим виртуозима на виолини, младим надама, узорима другима  има наше деце - Милена, Милица и Ања бисери су од којих, с разлогом, очекујемо да ће владати светским сценама. 

"Жене у црвеном" по тексту Давора Шпишића (режија Радан Вилотић) духовито, врцаво, симпатично и занимљиво, и ништа  више од тога, представиле су се прилично захтевној  и избирљивој публици која и од комедије тражи нешто више.

Зато су "Преваранти у сукњи" из Књажевско српског театра показали како обичан водвиљ може да буде представа због које се уста не склапају, очи буду приковане за сцену и за час пролети време без гледања на сат и вајкање" шта ми је било да се нађем овде". 

Наши су могли више, хтели смо да нам докажу да су грешком селектора изостављени са Кулског фестивала. Нису нас убедили да је "Сакати Били са Инишмана" рађен баш по њиховој мери.  

Ни Паланчани у "Тетовираним душама" - ( текст Горан Стефановски, режија Фуад Табучић), нису били слика онога што би требало да буду после повратка из Куле и Требиња. Театар сенки на тренутак је побудио машту и подстакао наду да ће се нешто велико дешавати под пригушеним светлима њујоршких булевара, али је остало само на томе. 

"Диван дан" ФаВи театра био је диван само за глумце који су на брзину спаковали кофере,  поставили сцену, пројурили Масукиним  данима и отишли, а да нисмо били сигурни да ли су се пред нама појавили Манда, Сузана Петричевић, Јелисавета Орашанин и Љубомир Булајић. Слике из живота сваког од нас нису увек за причу, овог пута недостајало је много тога да нам прича прирасте за срце. Остали су нам дужни, тражићемо надокнаду од организатора и глумаца на идућим "Масукиним позоришним данима".

 За крај, било је управо онако како приличи ансамблу који спушта завесу на манифестацију републичког значаја, ако не по квалитету, онда свакако због дужине трајања, непуне четири деценије. "Ваљевска болница" у извођењу Позоришта из Крушевца према трећем тому романа Добице Ћосића  "Време смрти"  имала је све оно што поменуте представе нису имале,  или су у назнакама наговештавале током трајања манифестације. Час морала, историје и глуме био је импресиван, због свега по мало, највише због потребе да ми као народ сачувамо међу нама и за оне који долазе оно најбоље што имамо - традицију, храброст, истрајност и чистоту душе.