четвртак 17. септембар 2015.
Учесник овогодишње Ликовне колоније „Покајница 2015.“, Емил Сфера, представио се публици на крају лета онако како доликује уметнику чија платна измаме осмех, усмере очи на експлозију боја, покрену лавину потиснутог осећања. Пренео је мајсторски вешто на платна дух Паноније, атмосферу топлог банатског дома, сачувао од заборава креденце, дворишта са гускама, дуње на орману, романтична сећања на детињство и прошла времена која станују у срцу и инспиришу уметнике.
Сликар на чијим платнима преовлађују пастелне боје, мотиви и композиције које прште од ведрине и оптимизма на сваком платну исприча причу. Понекад о нахереном кућерку уз широки друм, зарђалом бициклу без жица, покислом коњу, јату птица.
Уметник војвођанске равнице појавио се на ликовном небу средином деведесетих година, баш када је неко његовог сензибилитета, у свеопштем друштвеном расулу, био неопходан да подигне морал, подстакне посматрача на лепшу страну живота, пробуди племените емоције. Таква ситуација га је натерала да се определи, како каже Васа Павковић у тексту за најновији каталог, „да ли ће се као сликар ангажовано укључити у актуелне идеолошке и социјалне сукобе, или ће практиковати сликарство као алтернативни животни и уметнички простор, одбијајући да се повинује фатуму зле историје и лошег друштвеног контекста. У складу са властитим сензибилитетом, темпераментом и виђењем стварности и смисла уметности уопште, Емил Сфера је од почетка изабрао други, тежи пут. Пут аутономне уметничке акције, пут лепог и племенитог – тако су настајали колорно живи циклуси слика аутомобила, телефона, бицикла, кишобрана...
Стара, банатска кућа са Сферине слике стоји пред нама као симбол једног доба које нестаје, у својој пуноћи различитих смислова који се могу учитати, почев од облих линија крова, преко традиционалних симболичких венчића при врху забата, преко игре прозора у којима ћемо назрети саксију са цвећем, јаје на маленом пиједесталу, или откачени бокал или неки други интересантан предмет. Прича Сферине слике је увек дискретна. Ако су крила прозора отворена, ако је на зид ослоњен бицикл, ако су пред кућом разбацане или заборављене три – четири столице ... можемо да наслутимо причу (о госту, о празнику, о вечери, о тишини). Ако су пред кућом гуске, живописно јато веселих птица, које држи до себе, прича се продужава, креће ка другом полусмислу. Свему томе можемо додати раритетан сликарев таленат у употреби боја и њиховом пласирању на готово дводимензионалној илузији куће и „окућнице“ што сваку од Сфериних слика чини дражесним артефактом“.
Дотакло је посетиоце изложбе Сферино сликарство, обрадовао понуђени призор, заинтригирало причање прича бојама и ведрим композицијама. Зачуђени пред цветним кућама из бајке којима недостју Ивица и Марица без зле вештице потражили су сећања у себи. Испуњен радошћу освежен простор белих зидова галерије, преко којих су се смењивали прави и исцртани сунчеви зраци са Емилових слика, нагнали су нас да пригрлимо пробуђену радост и пренесемо је неком другом.
Свет који је осликан на платнима панчевачког уметника у стварности нестаје заувек, али забележен на четком панонског мастора остаје заувек заробљен у времену и простору. На овај начин уметник, како је рекао у разговору са пријатељима, чува дечака у себи, дете које радозналим очима посматра свет, неисвареним срцем поима стварност и не жели да прихвати лошу страну стварности која нас окружује и притиска свим силама. Срећни су они који су у прилици да се буде са погледом на Емилово платно. Дан им почиње ведро и радосно. Ако уметност има за циљ да пробуди лепо у нама, Емил Сфера је успео.