четвртак 30. новембар 2017.
Радозналог духа и жедан знања, Доситеј Обрадовић се отиснуо у свет 1761. године. Његова путовања, уз непрестани рад и учење, трајала су четири деценије. Преводио је и писао путујући од родног Чакова, из румунског дела Баната, преко Далмације, Крфа, Грчке, Албаније, Турске, Немачке, Румуније, Француске, Енглеске, Италије... Од Крфа, преко Смирне, Беча, Братиславе, Халеа, Лајпцига, Париза, Лондона и Трста... до Београда. На коњу, кочијма, пешке...
Др Часлав Николић, професор на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу, одржао је предавање ученицима другог и трећег разреда Гимназије "Моја путешествија - Доситеј Обрадовић". Ово је прво у низу планираних предавања гостујућих универзитетских професора у оквиру редовне наставе на часу српског језика и књижевности.
По позиву професорке Јелене Златкове, предавач на катедри за књижевност, предочио је довољно обавештеним гимназијалцима лепшу страну дружења са књигама. Занимљивим приповедањем закотрљао је камен и пустио га низ падину, проширио видике нејачи модерног доба о значају и делу Доситеја Обрадовића, отворио прозор биографије великог српског "реформатора и просветитеља револуционарног периода националног буђења и препорода" с краја 18 века. Образложио зашто су се бројне генерације ђака и студената готово у пролазу кроз школовање освртале на Доситејеву заоставштину несвесне његове вечности и непролазности.
Идеја професорке Златкове била је да се средњошколцима сусретом са универзитетским професором приближе академске студије, покаже начин рада који их очекује на факултетима, али и да увиде да снови могу бити достижни, део лепше будућности и да је могуће из мале средине винути се у свет науке који свима пружа исте шансе. Професор Николић је део живота провео у Великој Плани, био најбољи студент Универзитета у Крагујевцу са просеком 10, сањао снове које је реализовао приљежним радом и ангажовањем. Сакупио је многобројна знања која у неограниченим количинама несвакидашњим ораторким способностима и убедљивим самопоуздањем дели са студентина и ђацима.
- Колико и какогод ви разумели оно што ћу вам говорити, издвојити оно најбоље у делу Доситеја Обрадовића, по природи вашег одрастања не можете видети значај сада, али у томе је згодитак литературе што вам она заправо даје на делиће, на одломке, себе постепено. Она вам се непрекидно обећава. Док вам се непрекидно обећава, она се одлаже, али управо оно што се одлаже и обећава, је заправо оно што нас дражи, оно што нас изазива, оно што нас радује. Зашто? Зато што показује да тамо неко сутра, нешто мало испред нас, постоји нешто боље него што смо спремни да у овом тренутку видимо - образложио је на самом почетку предавања своју визију и мисију пред ђацима Гимназије професор Николић, спреман да са њима подели део далеке прошлости у којој је садржана основа српске културе и тиме оправдао мисао коју је искористио једном приликом говорећи о свом професору. "Можда је он ту мисао чуо од другог, а други засигурно од других, али је памтим као мисао професора Малише Станојевића, изречену нама, студентима, о томе шта је култура: „Када од свега оног што си икада научио одузмеш све што си заборавио, оно што остане јесте култура“.
- Определио сам се да вам данас говорим о Доситејевим путовањима, зато што сам желео да вам покажем да у том страшном бекству које се зове "Живот и прикљученија Доситеја Обрадовића", има лепих, узбудивих и драматичних ствари. Доситеј у 18. веку путује, знате колико путује - колико нико од нас неће путовати. Само у току једне године, 1785, када се вратио из Лондона у Пруску, а потом у Беч, прешао је више од 500 немачких миља. Доситеј пешице, у кочијама, на коњу путује; прелази целом Европом. Не да путује само Европом, него има намеру да оде у Америку - са чуђењем издваја део биографије просветитеља, вечитог путника, који у шестом делу прве књиге аутобиографије користећи се речима Зилотија са којим разговара путујући, спочитава ту, за оно време невероватну намеру.
- У 18. веку српске литературе неко спомиње Америку. Ми смо имали шестовековну књижевно језичку традицију, рачунам од Стефана Немање и Светог Саве, закључно са Гаврилом Стефановићем Вељковићем с почетка 18. века. Дакле, једну богату културну традицију. Замислите то да се унутар једне књижевнсти након шест векова појави идеја да неко оде у Америку. Како да оде кад Европом путује на коњу, пешице, или кочијама кад иде у Лондон. А кад читате књигу Доситеја Обрадовића, видите да су одиста толике драме на путевима морским, како би онда прешао океан. Има још нешто луђе у аутобиографском тексту, требало би да кажем у роману, јер је то други део књиге, прави роман о путовањима, пријатељствима и љубави. Појављује се један језик, кога до тада унутар текста у српској књижевности није било - издваја из драматичних и занимљивих ситуација и појава на путовању и о путовањима професор Часлав Николић несвакидашњу чињеницу задивљен сазнањем да се део текста саопштава на енглеском језику.
- Рећи ћете шта је то чудно. Ми сваки дан видимо текстове на том језику. Али, имајте на уму да се до тада тај идиом није појављивао у српској литератури. Када пратимо историју српске књижевности ми тражимо места прелома, места преокрета, места на којима се појављује нешто ново, нешто радикално измењено; и није изненађујуће када видимо да је за младог Доситеја - Димитрија Обрадовића, врхунски културни идиом латински језик, пре тога грчки. Неоспорно је изненађујуће када се појави енглески језик. Не само да се појављује, него и како је преведен - пита се предавач занет мислима које сублимишу садашњост и прошлост.
- Када бисте ви који га учите, узели текст на енглеском унутар Доситејеве биографије, погледали га, размотрили како бисте га превели, сигуран сам сам да бисте се изненадили када бисте свој превод упоредили са Доситејевим. Када погледате енглески текст, видећете да има значајно мање оне милосрдности, милоте и љубезности, како би Доситеј рекао, које има у Доситејевом преводу енглеског језика. Шта вам то казује - да је Доситеј једна врста културног филтера; дакле он није само фигура која пропушта један језик кога до сада није било у српској литератури - усмерава др Николић пажњу гимназијалаца на године давне прошлости када се говорило и писало славеносербским језиком.
- Замислите и то да је неколико деценија пре Доситејевих текстова, из седамдесетих година 18. века, у нашој књижевности био доминантан српско- словенски или црквено- словенски језик који ћете чути данас кад одете у цркву. Неку деценују пре текстова у Доситејевој биографији, намах појављују се текстови на енглеском језику. Зашто се појављују - зато што је Доситеј желео да оде у Енглеску. Јесте били у Енглеској - пита се професор - нисте, знамо ли језик онако како га је Доситеј научио сам, наравно не знамо нити ћемо га икада знати. Не знамо, зато што смо ми немуште генерације. Када бисмо упоредили себе по знању светских језика, не само са Доситејем, он је тако далеко, два века, него и са фигурама које су одредиле век иза нас студирајући у Француској, Немачкој, Пешти, они су изразито добро познавали светске језике, а то значи, заправо, освојити једну осећајност унутар језика у који улазите. А ми муцамо, чак и кад знамо одређени језик - сликовито предочава временске разлике и поимање културе и образовања професор Николић, стављајући их у контекст путовања и изградње сопствене личности путујући и учећи од других.
- Дакле, Доситеј Обрадовић путује 1784. године у Енглеску зато што жели да научи енглески језик, зато што је пре тога читао литературу изворно написану унутар британске културе, он жели да види и осети, упозна тај свет. Да оде тамо - одговори су на питања зашто је тако страствено путовао човек 18. века када су даљине биле готово непремостиви разлог због којег су неуки остајали тамо где јесу.
- Када бисте питали једног Американца данас, шта за њега значи путовање, он би вам одговорио четири С: небо, море, песак и секс. За Француза путовање је забава, опуштање и додао би нешто што Американац не би казао, развој. Онда је, бележе одређени аутори, светска туристичка организација овој француској формули додала још једну - духовну конверзију. Шта то може да буде него прекорачење, превазилажење себе самог, контенплација. Путовање је тога ради, да бисмо се унутар искуства путовања заправо преобразили, преокренули и превазишли себе - преноси своја запажања у занимљивом и подстицајном излагању професор Николић, хитајући за одговором на нова питања.
- Колико нам у томе помаже литература? Много. Не постоји свесније место, не постоји савесније место на којем се мисли о искуству путовања до у литератури. Најсвеснији путници одувек су били писци. Када гледате кроз историју светске и националне књижевности, између онога што сте читали и што ћете читати, видећете изразита искуства путовања. Зашто Гилгамеш путује - да би пронашао чудотворну траву. Она му омогућује да достигне нешто што људски род жели - бесмртност.
Часлав Николић је убеђујући будуће студенте у неопходност путовања и стицања знања подсетио да има мудрих стараца унутар историје хришћанства који кажу да заправо истинко путовање почиње у вечности, да превазилази чак и брзину светлости. Да бити у рају значи кретати се брже од светлости, што није ништа друго до чист рокенрол.
- Како почиње Библија, изласком, дакле и Доситејева путовања почињу изласком. У првој књизи изласком из куће, у другој изласком из манастира, из Хопова. Сва литература је о изласку. "Пролеће Ивана Галеба" је излазак из коме, ако погледате "Сеобе" Милоша Црњанског, излазак из сна; шта год да узмете, реч је о изласку. Жорж Пулен, један сензуалистички филозоф или теоретичар, каже да је заправо сва литература данас намењена просвећивању у погледу онога што напуштамо, онога одакле излазимо. Зато што нам освешћујући омогућава да још једном будемо оно што више никада нећемо.
И у филозофском смислу путовање је освешћивање, сматра Николић.
- Када бисте питали Канта шта је за њега путовање, он би вам казао, то је потрес за душу зато што тражи од нас промене, неку врсту покрета. Профсор Александар Јерков каже," померити се не значи још увек ништа", у том смислу бити померен не значи ништа. Битно је јесмо ли се ми из дислокације променили, нешто унутар нас се померило - то је заправо место где се одговара на питање о смислу путовања. Жан Пол Сартр, је волео да путује. Унутар његовог осећања света и живота постојала је темељна претпоставка - "свуда где се може живети човек познаје себи блиско место" - закључује расправу о разлозима путовања професор Николић сопственим ставом до кога је дошао користећи искуства њему значајних писаца и ликова из литературе.
- Ја сам желео да путујем да бих проверио шта су ми казали писци које сам волео. У мом осећању псебно место има мисао једног аутора који се зове Мишел Фуко, који каже "постоје ситуације у животу када се поставља питање можемо ли мислити и опажати другачије него што опажамо" јер од тога зависи хоћемо ли моћи наставити уопште са мишљењем, размишљањем и гледањем.
И на крају излагања, пре препоруке књига за читање уочи путовања, следило је образложење зашто се наметнуо Доситеј Обрадовић као једна неактуална тема о човеку рођеном пре два века.
- Родио се око Митровдана, не зна се поуздано, постоје претпоставке, 1739, неки кажу 1745. Умро 1811. године. На челу поворке у последњем испраћају налазио се Карађорђе. Замислите данас једног писца који се упокоји, а да на челу његове поворке буде ко... То могуће је немогуће. Шта је нама Доситеј, мирне душе бисмо могли да кажемо, ништа. Ми и не говоримо његовим језиком и немогуће га је превести на савремени језик, зато морамо да га читамо изворно - истина је пред којом се не ћути и која не обавезује, али подстиче и вуче ка циљу који је путујући себи и роду оставио Доситеј.
- Мера шта је нама Доситеј Обрадовић је мера шта нам је властита култура. Ми немамо ништа у култури вредније од литературе, где имамо неколико каменова међаша. Један од њих је Доситеј Обрадовић и није проблем у неподесности језика, он уствари говори за нас неподесним ритмом, не говори ритмом нашег времена. У томе је проблем и место нашег судара са њим. Када подесите ритам срца са Доситејевим временом, када успорите онда ћете све разумети.... Постоје речи благодетје, добродетје, благопоучје, отворите речник, ништа страшно - разумећете.
Застрашују не само неопходност да успоримо, него и изразито богатство и разуђеност мисли, разгранатост реченице, на које смо ненавикнути и које ми не поседујемо. Наше реченице су кратке и брзе, као и мисли, и најчешће не кажу ништа. Његове реченице су богате, разгранате, пред нама је нешто несвакидашње, како би казао Мило Ломпар, нешто несавремено.
Дакле, Доситеј Обрадовић је неко ко нас не гледа из прошлог времена, него из будућности - нека на томе и остане, мада је још што шта мудро зборио и јасно говорио млади професор од кога су не само гимназијалци данас штошта научили него и професори којима је било на ползу да, пуна два часа без прекида, уједине своје драгоцено време и поделе љубав међу собом.