"Испеци па прећути"! (In memoriam)

уторак 11. април 2017.

Од 5. марта није више међу живима најстарији српски хумориста и сатиричар, Радојица Бецић. Преселио се у легенду за чије место се борио читавог живота радећи вредно и предано на кратким формама са циљем да ведрином и хумором помогне људима да кроз смех и разбибригу преброде сваку невољу. Библиотека "Радоје Домановић" одужила му се омажом сећања на дело за које кажу његови пријатељи  да ће надживети време.

За живота легенда, најстарији српски хумориста и сатиричар Радојица Бецић, преселио се у вечност у 90. години. Био  је признати стваралац хумористичних и сатиричних текстова у ондашњој Југолсавији, објављиван у часописима и антологијама хумора , цитиран у радио и телевизијским емисијама, гост недељом на страницама хумористичких рубрика дневних новина... Био је изузетно поносан на сваки објављени ред, сваку награду, посебно на  признања која је заједно са екипом Турнира духовитости освајао као капитен хумористичког тима  Велике Плане када су 1979. године постали прваци Србије на завршици каравана у Дому синдиката.

Радојица Бецић је рођен 1927. године у Свибу код Подгорице, у Црној Гори. Више од пола века провео у Великој Плани. Писао је песме, епиграме, афоризме и приче. Аутор је пет самосталних књига и двадесетак заједничких које је написао у сарадњи са другим хумористима. Бецићеви текстови су уврштени у четири хумористичко-сатиричне антологије и већи број зборника. Добио је више од стотину награда и признања, међу њима и Плакету за животно дело Удружења књижевника Србије. Надживеће га многобројне реченице од којих су неке већ постале, преношењем с генерације на генерацију, народно благо, као што је афоризам "Радио не радио, свира ти радио".

А он је вредно радио на свим пољима током целог свог живота и стварао. Верујући у боље сутра гунђао је и приговарао, опомињао, подсећао, саветовао...

За једну од његових књига  Милован Илић Минимакс  написао је с поштовањем  и у знак захвалности хумористи кога је често цитирао у својим емисијама, рецензију  у којој говори о његовим вредностима  и потреби да пише. "Кроз свој ведри смех, створио је легендарне јунаке Гунђосаву и Трпивоја, што описује већину наших грађана који трпе и гунђају верујући у боље сутра".

Новине са којима је сарађевао, пријатељи са којима је радио и проносио глас о Великој Плани на књижевним сусретима и двобојима хумора, одужили су му се последњим поздравом, помињањем њеовог имена и дела на званичним скуповима, објављивањем још по неког афоризма или приче са његовим потписом у дневним издањима.  Установе културе у Великој Плани  остале су дужне, једино је Библиотека "Радоје Домановић" организовала вече сећања на Радоицу Бецића. Окупили су се завичајни писци, саборци по делу, родбина, глумци и пријатељи. Говорили су о његовом  књижевном раду, читали одабране делове из објављених књига, обећали да ће се борити пером и речима да хумор и сатира не буду протерани са ових простора и да његово име живи све  док буде оних стваралаца које ће водити за пером и писањем иста жеља - да људе разведре и насмеју.

Када је чика Беца непосредно пред свој одлазак са овог земаљског света био гост на књижевној вечери посвећеној сатиричној речи и  Дану библиотеке, рекао да је био у дилеми да ли да дође или остане код куће, па ипак дошао, све је насмејао као што је целог живота успевао  да насмеје својим кратким формама публику којој се скоро седам деценија обраћао. Рекао  је том приликом неколико, њему најдражих афоризама, који дају одговор на питање због чега пише и какво му је животно опредељење.

- Од постанка овог света, народ смех и шалу воли, јер је живот без хумора исто што и хлеб без соли.

- Могао сам се и ја кандидовати за председника Србије. Имам животно искуство, од краља Александра до цара Душана.

- Вештина је спроводити диктатуру кроз демократску процедуру.

-  Како, бре, да живим кад не умем да лажем, а не знам ни да крадем.

- Тешко тикви међу главама, а још теже глави међу тиквама.

-  Ко се данас прави луд, паметан је човек.

О Бецићевом делу су говорили Славко Јокић, наставник књижевности, др Љубиша Јовановић, књижевник, Ђокица Миљковић, хумориста, песникиња Драгана Госте, и његови најближи. Док су сви истицали значај сатиричне речи и одјек хумора, пријатељ коме је давао на оцену сваки написани ред, Славко Јокић, подсетио је на родољубиво стваралаштво  и Бецићеву потребу да проговори својим песмама и причама о патњама српског народа на Косову. Др Јовановић је са сетом коментарисао да је перјаница хумора као и већина признатих људи у крају најмање позната у месту у коме живи.

- Бао као што је Стјепан Митров Љубиша написао "имасмо те, не знасмо те, изгубисмо те, познасмо те" то ће се десити са Бецићем,  као и са Масуком, Лукићем  и великанима овог краја који су оставили траг у свом постојању. Надам се да ће један дан у години бити посвећен Радојици Бецићу... Живео  је да би писао, писао да би живео дуго, часно и без празног хода. Топло је стварао, чеховљевски, тихо, без пламена који букне и нестане. Остаје нам  свима у драгом сећању.

И Ђокица Миљковић бележи у својим сећањима лепе успомене на Радојицу Бецића.  Каже да је био диван колега и успешан хумориста који се радовао успесима  млађих аутора хумора и сатире.

 - Изађе прича или афоризам неком од нас, он упућује честитке и жеље да се настави путем успеха. Био је мајстор да од неких, наоко ситних детаља, који не обећавају да могу да буду тема за неку сатиричну обраду, направи добре сатирично хумористичне приче. Од њега смо научили да мотиви не морају увек да буду велике теме, него и обичне приче из живота сваког од нас - рекао је Миљковић и присетио се анегдоте из периода живота када је било важно бити негде објављен.

-   Човеку се обично догађају бизарне ствари, као по Марфијевом закону, које га највише нервирају.  Беци се догађало да му објаве хумореску, плате хонорар, али  случајно, нечијом грешком изоставе потпис, што је њега  посебно нервирало.  Да га утешим,  кажем му  да је горе кад се мени догоди, врло често,  супротна ствар.  Објаве име и хуморску, а не плате хонорар, и да бих ја више волео да ми стигне хонорар, а не морају ни да објаве, чак ни да им шаљем хумореску. На то ми он шеретски каже:

- Слушај, нисам ни ја тако сујетан.  И мени се друга варијанта више свиђа."

Те вечери троје, од  четворо деце Радојице Бецића било је поносно на стваралаштво свог оца и похвале које су стизале од пријатеља и сарадника. Недостајала је само једна кћерка, која би осетила исти понос као остала деца, тим пре што је  његов највернији пратилац - најближа по нарави и смислу за хумор, колега по перу, Јела Бецић. Од  Бецићевих потомака најдаровитија за писану реч.

Син Радован рекао је пун поноса и љубаи према делу свог оца да ће његове речи надживети време и да ће књиге, аформизми и хумореске показати да су вредне и непролазне.

- Планирам да на споменику, као отвореној књизи, поставим његов сјајан афоризам  "Испеци па прећути" како би се одмах знало ко је био. Био је диван  човек, духовит, проницљив, поштен и одан. Трудио се да сва велика животна питања и све проблеме решава преко хумора.  Шалећи се и охрабрујући друге, стварао је афоризме  који су садржали суштину живота.  "Извршио бих самоубиство, али како да дигнем руку на недужног човека" , мисао је која можда на најбољи начин говори о његовом карактету. Створио је Трпивоја да би оправдао склоност ка подношењу неправди и Гунђосаву како би кроз њу проговорио оно што га у дну душе вређа и боли. Преко хумора се обрачунавао са неправдом. Афоризмима је исправљао и кажњавао патњу свог народа - рекао је Радован и изразио захвалност организатору скупа и пријатељима што су имали потребу да одају почаст и поштовање човеку који је утрошио живот да би улепшао смехом и хумором туђе животе.

- Био је диван отац и велики човек. Захваљујући њему постали смо одважнији и храбрији, спремнији  за живот, поштени и одговорни иако се није кроз живот показало да је исплативо бити добар човек. Навиру успомене и лепа осећања када други о њему говоре да је био поштен и достојан поштовања. То што смо научили од њега колико нас је ометало у животу, толико нам је користило да останемо усправни пред свим проблемима и да своју децу учимо истим вредностима. Имао је ширину која многима данас  недостаје. Поносна сам на њега као оца, колико и на његово дело које остаје за сва времена - рекла је најстарија ћерка Марина Бецић Стојиљковић.

Најмлађе дете, Јасмина Бецић Брбутовић, од оца је наследила не само виспреност, хумор у опхођењу, доброту у хијерархији животних вредности, него и љубав према спорту.

- Водио ме на утакмице, подстицао такмичарски дух у мени, спартанску издржљивот. Научио да се борим и не посустајем. Радо се сећам његовог афоризма  "Највише се плашим на овоме свету, да не нагазим ексер када ми срце сиђе у пету" који ми се наметнуо као  животни мото, на известан начин окарактерисо њега и све нас. Радила сам на себи да ојачам да не бих била слаба када је најпотребније - рекла је о последицама партијархалног васпитања и спартанског става свог оца најмлађа од Бецића, са сетом упућујући захвалност свима који га се радо сећају и помињу, зато што је чика Беци било важно да га похвале и признају његов рад.