Стихови обојени животом

субота 25. март 2017.

Татјана Јевтић, млада песникиња изузетног сензибилитета, творац је песама пуних емоција, инспирисаних недостајањем родног краја, патњом детета чији су родитељи разведени, младалачким дилемама, самоиспитивањима, тражењем одговора, постављањем питања... Дете по годинама, а зрео човек по погледу на свет, по болима које болује, по страховима које осећа, по дилемама које је муче...

Сасвим случајно, или по Божијој промисли, мисли које су се ројиле у маленој глави једне повучене девојчице утркивале су се да заузму своје место на белом листу папира, у намери да одговоре на задату тему на часу српског језика. Њихов след, начин на који су разоткривале оно што се иза обореног погледа скривало, силина неизговореног - остављали су у неверици да ли је могуће да се у тако младом створењу, "ненаученом " писању, које тек закорачује у живот, такав таленат и таква количина емоција скрива?!

И, тако је почело... Благим, свакодневним подстреком да све оно што јој је на души, у глави, срцу - стави на папир... Ко би и помислио да се толико туге, очаја, стрепње, али и љубави, жеља и наде крије у тако младој особи?!

- Татјанини чедни стихови, настали и записани у трену,  јесу отисак душе детета које нам најискреније говори шта осећа. Она је дете налик свој другој деци њеног узраста; она воли, нада се, страхује, пати, ретко се радује, често стрепи, и, пише! Пише и обећава да ћемо у њеним стиховима тек уживати, јер Татјана расте и сазрева као писац. Татјанин списатељски рад пратим од најранијег почетка, познајем њене прве радове, дивим се свему што је изнедрила у међувремену, верујем у њу и поносим се сазнањем да сам делићем своје личности допринела да настави са писањем. Време ће показати да смо сви били у праву: њена мама која јој је безусловна подршка, њени наставници који се поносе својим песником, ја која сам јој ”дала ветар у леђа”, и она која нас чини срећнима јер је наша - каже Рада Траиловић, наставница која је прва препознала "то нешто посебно и несхватљиво" у тада једанаестогодишњој девојчици, поносни власник једне песме у збирци “Црвени мак”, коју Татјана потписује.

Осећања су смењивала једна друге, а Татјана као да  је својим стиховима слала само једну поруку:

 

"Ја не пишем песме,

када их читате

да бисте плакали,

ја их пишем да бисте ме разумели..."

 

- Њене песме нису ведре и оптимистичне како би се  од једне девојчице очекивало. Њој је јасно да овај свет није није идеално место, да за срећу често само мало треба и да обично то мало недостаје. Њени стихови плене једноставношћу и искреношћу, а огроман емотивни набој који на читаоца преносе, никога не оставља равнодушним. Управо је то највећа вредност Татјанине поезије: што њени стихови налазе пут до срца сваког читаоца, што гађају увек право у центар и што, најзад, нико не остаје равнодушан - написала је  у рецензији Татјанине недавно објављене (прве) књиге њена "поносна наставница, љубитељ њене поезије, Бобана Мишић.

ЦРВЕНИ МАК - у издању Културно-издавачког центра "Српска кућа" из Пожаревца,  је збирка Татјаниних   песама која је светло дана угледала недавно. Њена песма "Борба једне жене" - објављена је у књизи "Сто младих талената Подунавског округа 2014" - а снага њених стихова до шире публике стигла је заслугом јединственог пројекта "Млади таленти", који већ низ година успешно реализује наведена издавачка кућа.

 

"...Узалуд мисли њене и моје,

и даље се бори

са судбином својом,

склапа руке и Бога моли

Молим те Боже увек буди ту

у сну и на јави,

рашири анђеоска крила

над децом мојом!"

 

Аутобиографска црта Татјанине поезија израња из сваког њеног стиха, свака реч говори о њој, њеном животу.

 - Иако су њене песме личне природе, искази у њима нису наметљиви, напротив, она у свему има меру. Она кроз песме говори искрено и сетно, осећајно и мисаоно. Нажалост, Татјанини стихови не одишу радошћу и полетношћу, што говори у прилог томе да је ова "мала - велика песникиња" веома рано сазрела и искусила и осетила и ону другу, мрачнију страну живота. Песме су јој прожете јаким и снажним емоцијама и не остављају читаоце равнодушним   - каже Татјанина наставница руског језика, Драгана Живковић Скокић.

 

"Рекли су ми да сам 

добра девојчица,

да сам фина и лепа,

ал не знају шта ми душу

кида и цепа..."

 

- Татјана је веома брзо израсла у једну младу зрелу особу са бистрим погледом на свет, која често види даље од других, и која је у стању да, играјући се речима, ствара из дубина својих емоција упечатљиву поезију која, упркос њеним годинама, већ сада носи печат препознатљивости, за којим и много искуснији аутори још увек трагају - каже Боривоје Стевановић, разредни старешина сада 7-4 одељења у ОШ "Радица Ранковић" у Лозовику, присећајући се утиска који је у петом разреду оставио на њега "још један збуњени петак".

 

 "...Пожелим да сам анђео бели,

да раширим крила своја,

да заштитим цео свет, 

била бих тада срећна

поклонила бих свима анђеоски лет."

  Са жељом да више оптимизма и среће буде у Татјаниним стиховима, у нади да ће се и живот постарати за то...