четвртак 20. октобар 2016.
Поставка 23. јесењег ликовног салона у Галерији Центра за културу „Масука“ доступна је посетиоцима до 10. новембра. Од 68 радова 38 аутора приспелих на Конкурс Јесењег ликовног салона, чланови Уметничког савета Галерије (Анита Јовановић, магистар графике, Стојан Ђурић и Зоран Мишић, магистри сликарства) изабрали су 25 аутора. Прву награду и право учешћа на Ликовној колонији Покајница 2017. добила је Мила Гвардиол за рад „Раскршћа“, док су похвале додељене Габријели Булатовић из Панчева, Марион Дедић из Београда и Кристини Ћавар из Широког Бријега (БИХ) које ћемо највероватније видети у галеријском простору током наредне календарске године.
Од домаћих аутора изложили су уља на платну Мишко Бешилић ( Мост на Барској реци), Анита Јовановић (Без назива), Оливера Андрејић (Хабитус), склуптуру у црном храсту Радиша Јанковић ( Значај празнине) и Живослав Лола Јовановић колаж акрилик (Запис православља).
Да је овогодишњи салон разнолик, богат и свеобухватан, да је понудио публици квалитетне радове великог броја уметника који су присутни на ликовној сцени Србије, потврдила је једна од излагача и посетилаца културног догађаја сезоне, Ивана Маринковић Рачић, сликарка из Горњег Милановца, ауторка уља на платну симболичног назива Нада. 
- Овакви скупови су нешто што нас одржава и даје нам снагу да истрајемо у стварању уметничких дела која ће улепшавати живот љубитељима уметности. Упознајемо се, размењујемо искуства и информације, стичемо пријатеље преко којих долазимо до галерија и публике. Од уметности се не живи, али не одустајемо иако нам живот није лак – поручила је уметница стављајући у први план љубав према уметности и поштовање публике као разлог уметника да истрају и опстану на ликовној сцени.
Поново међу излагачима и посетиоцима Галерије „Масука“ нашла се и Данијела Гавриловић, београдска сликарка са којом смо се сусрели током ове године на самостоланој изложби. Изложила је Искушење, комбиновану технику, које је посетиоце ових простора подсетило на њен рупопис и потребу да се бави детињством и одрастањем. Ново дело припада серијалу „Рамови у које се стављамо“ који ће бити завршен за годину дана.
- Морала сам да дођем и будем део овог догађања зато што се код вас осећам као код куће, зато што су људи у Великој Плани дивни, непосредни и срдачни. Не бих низашта на свету ово пропустила. Остала сам верна рупкопису, завршавам нови серијал и припремам се да можда ускоро дођем код вас са новим радовима.
На црно-белој слици доминантни лик девојчице у штиклама пред огледалом асоцира на вечиту жељу деце да што пре одрасту и побегну из детињства, истовремено композиција подстиче на размишљање колико нам је удобна обућа коју носимо.
- Поставља се питање да ли смо ми увек у својим ципелама, или понекад изађемо из тих оквира да бисмо отишли у друге сфере. Моја размишљања су и у овом серијалу изван мог унутрашњег ја, задиру у космичке просторе. Слике које настају у мом новом атељеу су занимљиве и даље усмерене на истраживања унутрашњег света деце и одраслих. Већ две године сам активна и задовољна због тога. Излажем 5. новембра у Трагу у Београду, део сам пројекта визуелног артисте Ненада Глишића, у децембру ћемо бити у Београдском Културном центру на представљању уметника Србије – најавила је нове догађаје сликарка чија дела остају запамћена по ведрини и импресији коју изазивају код посматрача, понајпре због дечијег света у чије воде заронимо када осећамо потребу да се издигнемо из сивила свакоденевице.
- Моја изложба се сели из Монтреала у Београд, а ја сам донела неопозиву одлуку да се не враћам из Београда у Канаду ... доста је било, осећам се комплетно и испуњено међу својима.