Аутентична емотивност природе

четвртак 06. октобар 2016.

Галерија Центра за културу "Масука" угостила је прве седмице октобра једног од најзанимљивијих сликара млађе генерације који је код  публике својом појавом и експлозијом боја на платнима чудних мотива безусловно побудио племените мисли и осећај лепог. Затечен пред композицијама које подсећају истовремено на крошње и мождане вијуге, на букете цвећа и ћелијске мембране посматрач као пред мозгалицом задивљено и занесено остаје широко осмехнут без потребе да добије одговор на вечито питање  "шта је сликар хтео да каже".

А оно што поручује сликајући, Ракићевић крије дубоко у себи, у својој природи, трагујући за чистом природом, штити је као чувар природе од уништења.

-  Завршио сам многе школе на два континента ове планете и много научио трагајући за мотивима који ће у мени изазвати доживљај, а не потребу да прекопирам нешто виђено. Ја сликам емоцију коју у мени изазива пејзаж, а не предео који гледам. И кад сликам потиснем у страну сво сакупљено академско знање како бих дошао до суштинске природе - рекао је уводећи посматраче у свет имагинације који се отвара при погледу на било које платно не само занимљиво по комбинацијама боја, него и по поетичним називима који сугеришу истраживање - Изненађење, Ружичаста конверзија, Wonderful cerebrumms, Величанствена, Лепршавост, Метаморфоза, Узбуркана природа, Дражесност, Ружичасто завођење, Церебрум и ја...

"Стваралачко искуство Пеђе Ракићевића, веома је богато и плодоносно. У доба стваралачке зрелости опредељује се за сликање природе, али не тежи препознавању и интерпретирању пејзажних предела, него настоји да виђене призоре света претвори у повод за своју и посматрачеву контемплацију - ликовну, поетску и филозофску. Истовремено, бавећи се сликом природе - Ракићевић допире до суштинске природе слике.

Ракићевић је вешт цртач и расни колориста;  он осећа форму, пуноћу боје и дискрецију тона, а изазива га тактилност материје коју не употребљава као средство појачане материјализације него као аутентичну пиктуралну потврду властите ликовне мисли и осећајности.

Због свега тога, пред нама су слике које узбуђују нашу властиту емоционалност, које "додирују" нашу душу, које покрећу племените мисли. У насловима Ракићевићевих слика, не без разлога, постоје појмови: узбуркано, импулсивно, лепршаво, радост, еруптивно, мисаоно, комуникативно, метаморфозно ...

Остварујући пуни естетски смисао слике уметник нас својим сликарством приводи сериозним филозофским реминисценцијама о естетици слике,  о уметничкој етици, о моралности" -  написао је прошле године о Пеђиним новим сликама Сава Степанов, и у потпуности оправдао оно што се могло видети на изложби у Великој Плани. Битно се није много тога променило, осим што је виђено овом поставком у мањој или већој мери било доступно посматрачу у бројним градовима Србије и Европе.

- Изложбу у Великој Плани видела је публика коју су имали прилику да виде недавно људи у Сан Франциску. Вратио сам се после тринаест година из Америке и веома уживам тренутно у доприносу српском сликарству. Волим да улепшам и наш део планете. Огромна је разлика између Србије и Америке, то свако зна, али имати прилике да видите нешто што неко види у најуспешнијем делу планете у силиконској долини, Сан Франциску и Великој Плани, то је узбудљиво за мене - каже широким осмехом сликар који је прошпартао планету у потрази за сликардким искуством, знањем и доживљајем, да би све то што је стекао и понео са собом потиснуо док ствара.

- Тај период после факултета је био веома конкретан, радиле су се композиције, портрети, ситуације, али после десет година образовања широм света од Приштине, Париза, Сан Прованса, Сан Франциска до Лос Алтоса... сакупио сам толико знања да је почело да ме помало иритира. Сада када сликам слике потпуно заборавим сво своје академско знање десет година стицано код разних професора. Мислим да је уметност део човека. Неко је рођен, неко је научен. Ја сам  рођен да будем сликар. Радим опуштено и доводим слику до ситуације и тренутка када сматрам да сам пронашао оно што желим као емоцију да пренесем другом. Ако сам нисам задовољан својом сликом, нећу је никоме показати - говори спонтано, као кад слика, као кад посматра крошње, једрењаке на пучини, паукову мрежу у којој тражи нит која ће га довести до импресије, као крајњег резултата посматрања,  до слике на којој неће бити јасно видљиво оно што је посмтрано, назираће се у траговима.

- Нормална појава у мом животу је направити слику коју људи могу тумачити на различите начине. Ја повезујем ту нашу људску церебралну функцију одакле све потиче, од природног доживљавања до изражавања доживљаја на специфичан начин. Не преносим своју природу литерално када је посматрам, једноставно доживим нешто и пренесем тај осећај. Увек у природи повезујем своје крошње са неким церебралним личним функцијама - самоуверено, шеретски, са осмехом који не силази са лица, признаје да је посао добро обавио.

- Могу вам рећи да ми се чак и свиђају ове слике, као да их нисам ја радио, као да сам дошао на нечију изложбу. Када би ми неко рекао: "ово си ти сликао" - ја бих одговорио: "да... да,  зачуђујуће за мене".

Да ли сујета проговара из уметника, или убеђеност да је дошао до слике пред којом стоји задивљен што је из њега изашло управо оно што је наумио, наметнуло се питање у разговору, али је одговор био исто тако очекиван, као што слике емитују управо оно што он жели од њих.  

- Сујету тотално заобилазим. Живео сам у силиконској долини, у Калифорнији, где на сто километара квадратних имате 10 хиљада уметника. Нико никог не познаје, свако има своју публику, свако има свој изражај. Тамо је сликарство и сликар једна веома цењена професија од које можете да живите. Једна слика је једна месечна плата, а ви ако успете да продате три - четири слике, живите веома лепо; можда као Пикасо некад у своје време. Немам ни један дан стажа, нигде. Слободан сам уметник још од 91. године. Успевам да живим од тога - прича и прави поређење о куповној моћи које се може применити на било коју робу, укључујући и уметност која има различите цене, на различитим меридијанима.

-  Моје цене су прикладне. У Швајцарској или Холандији квадратни метар слике, ко би рекао продају се слике на квадратни метар, кошта колико једна месечна плата. Када сте слободни уметник морате да размишљате на том нивоу. Мени пишу критике Сава Степанов, Слободан Словинић,Лазар Стоиновић, Данило Вуксановић и други познати и признати критичари, свет који се бави тиме. Али, ја не сликам слике за њих, за оне који процењују моје слике на хиљаду, две, три хиљаде долара... Коме то да то продам, где је тај човек који ће моћи да ми да толике паре. Волим да се моје слике крећу свуда, да људи уживају у њима.  Имам их Јапану,  Канади, Швајцарској, Аустрији, Русији, Норвешкој, Бразилу, Француској ... читавом свету...

Пађа не пристаје на идоле, не подсећа рукописом на неког, не копира природу, још мање уметнике који су обележили епоху, ушли у историју, постали бесмртни...

- Ја сам растао без идола. Волим успешне сликаре, али вам могу рећи да никада нисам имао потребу да се поистовећујем са неким, али сам присвојио реченицу коју сам узео из књиге о Салвадору Далију кад су га питали која му је најдража слика уопште. Рекао им је "она коју сам продао за највише пара". Тако и ја размишљам. Највећа ствар у сликарству је тај процес стварања где ја уживам у сликању, где празним своју емотивну енергију, своју унутрашњост, где никоме не могу да покажем како то излгелда. Живим у том свету.  Док стварам не дотиче ме се ништа, и да пролазе најлепше жене поред мене, ја их не би приметио...

Да га опчини белина платна не крије, као што не искључује могућност да ће то платно данас изгледати овако, сутра можда другачије. Као код омиљене слике бројних посматрача Метаморфоза која је првобитно имала зелену позадину, од недавно црну, какву смо и ми видели у Галерији "Масука".

-  Не знам шта ће испасти, кад бих знао то би било поражавајуће по мене, као копирање неке фотографије.  Само кренем да сликам, никад не знам где ће ме осећај одвести. Ја не сликам виђено, измаштано, него доживљено. Кад сликам слику ја и њу доживљавам и конкретно добијам сваког тренутка инспирацију, настављам инспирацију на инспирацију, имам углавном концепт  завршетка слике. Као академски сликар морам свакако да покажем знање, не можете да сликате портрет и дрво, морате да покажете и докажете да то што сликате није случајност - каже Ракићевић сликар и љубитељ природе, припадник многих еколошких друштава у свету.

-  Волим да креирам природу на начин на који сам је доживео и видео.  Мислим да су ти доживљаји мало запостављени у дигиталној свери сликраства и инсталација. Све је данас уметност. Свако жели да буде уметник због чега сматрам да је та реч ограничена и за себе мислим да сам стваралац, стварам нешто аутентично и уникатно, где могу да изразим себе и да се осећам много боље у овом животу. Не могу да замислим живот ако не могу да сликам. Нисам револуционар  и не покушавам да променим свет, али својим сликам желим да га улепшам.  Уживајте у овим сликама као што ја уживам данима и годинама стварајући их и гледајући их...

Отварајући изложбу Мирослав Јовановић, кустос Галерије "Масука", оправдао је у неколико реченица управо оно што кроз разговор истиче Ракићевић као мото свог стварања - доживљај, импресију, осећај лепог...

- Пеђа нам управо нуди оно што уметност по дефиниције јесте, потреба за лепим, јер је уметност настала да би обогатила и оплеменила људско окружење, људску свест, људске емоције, тако да  и оно што је настајало у средњем веку, ренесанси, пре тога у египатској уметности, није било само митологија, само потреба за дефинисањем неких непознаница, већ је била потреба да се живот обогати, да се не сведемо на пуко преживљавање.

Пеђа вам нуди оно мало што је успео да сачува од природе коју стално покушавамо да урушимо неким новим правилима игре, новим моделима понашања. Ово је у том смислу ангажована уметност која је притом и лепа.  Успео је да из природе извуче оно најлепше, најсуптилније, најтоплије и понуди га посматрачу да просуди колико емоције буди у њему. Наредних четрнаест дана слике су препуштене вашем суду - рекао је Јовановић, а да публика воли овакве призоре, могло се закључити из коментара који су углавном били усмерени ка одгонетању шта се у крошњи крије или да ли назив слике заводи и усмерава мисли у недокучиви део церебрума.

Биографија

Академију уметности Пеђа Ракићевић завршио је у Приштини 1995. године, одсек графички дизајн и на истом факултету магистрирао сликарство 1998. године. Године 1996. постао је члан УЛУС-а, од 2002. године је члан Pacific ART League of Palo Alto, California и од 2003. године члан Berkley Art Center, California. Од 1999. проводи дванаест креативних година у Сан Франциску, где специјализира графички дизајн на Foothill College, Los Altos, California, и дигиталну публикацију на OICW, Menlo Park, California 2003, где бива потврђен од GATF / PIA (Graphic Arts Technical Foundation / Printing Industries of America). Добитник је многобројних награда за уметничко стваралаштво, укључујући УНИЦЕФОВУ награду за антиратну тематику. Излагао је на бројним самосталним и колективним изложбама, како у Србији тако и широм света.