Тамо где се гаси мрак

четвртак 22. септембар 2016.

Како "непризнати" писци који се нису изборили за простор на полицама библиотека, нису ушли у антологије нити се се тихо увукли непозвани у домове читалаца да дођу до велике сцене са које ће прозборити о свом стваралаштву, ако им се не укаже прилика да се најпре представе у свом окружењу, па тек онда ако препоруке буду благонаклоне да стреме ка већим просторима, питање је које се наметнуло након низа књижевних сусрета у којима се пажња поклања мање познатим завичајним ствараоцима. Вођени тим циљем у Дому омладине широм отварају врата песницима и прозним писцима чији путеви успеха започињу или се завршавају на оваквим местима.

За Живомира М. Ивановића, који је изборио своје место у антологији "Крик песника из сенке" и својим ангажовањем у књижевности добио чланску карту Удружења књижевника Србије, појављивање на овом месту није ни успех ни неуспех. Јесте стаза којом корача запитан да ли ће крупним корацима стићи до места где се гаси мрак, или би морао да успори ход проматрајући свет око себе како би упио још по неку слику која ће заузети значајно место у новој, седмој књизи поезије из душе.

- Живомир Ивановић није власник звучног имена, животно он је утишан баш као и његова малоречна поезија, у својој провинцијској забити. Тако помало, бар у томе и по томе, подсећа на дивног лирича Крстивоја Илића који је имао ипак среће , да и то поодавно, заблиста у српским поетским галаксијама. За 24 године овај – да се одмах определимо – пажње вредан песник, изнедрио је, више него стидљиво, до ове још само пет књига: Острашћен у немаку (1992), Архива милосрђа (1993), Време песка (два издања: 95. и 97), Звоно заборава ( 2004) и Окотруни сјај (2010). Као и последња песничка књига Тамо где се гаси мрак све једва да имају четрдесетак и то највише до двадесетак „стегнутих“ стихова. А наслови, по Шопенхауеру „монограми садржине“, сами за себе, загонетна су упитница – као и свака од песама. По „простој“ рачуници, Живомир, иако – знамо то и лично – сав предат поезији, годишње изрудари – скује – „исплете“ тек по десетак песама; за последњу књигу било му је потребно, ето, чак пуних шест година - бираним речима препоручио је читаоцу завичајни писац Миодраг Игњатовић невелику, по обиму, збирку песама Живомира Ивановића, који себе види као чувара традиције, заштитника заборава и борца за исконске моралне вредности човека.

- Живомир је пре свега мисаони песник, а свеколика његова поезија је, како аутопоетолошки рече у песми Плетива сазнања, поглед са истином, кад заплиће и распилће плетиво сазнања. То прогледавање кроз поезију су те речи које и „мисле“, али и којима се мисли“ - рекао је те вечери др Игњатовић, тврдећи да су у највећем броју Живомирове песме уствари филозофеме без обзира на то шта им је мотивско чвориште.

- Нема сумње да ће, али можда ћемо чекати и неколико година, Живомир наставити да тресе „тишину“ седмом по Библији књигом. Треба га разумети јер је он врли представник „минималиста“ и „редукциониста“ у нашој савременој поезији. На корице ( и предњу и задњу) поставио је сигналистички исти котао да узаври на распламсалом огњишту стариспском и то – поред празне синије за вазда гладна уста. Управо у споју космичког и лично националног „плетива“ откао је и овај свој поетски гоблен. Његова поезија, на срећу, не личи на већ виђено јер је и добра и из ума и из душе правог песника. Песника који из збирке у збирку збира многе мудрости и плете „плетиво сазнања“. Док ми читамо и како нас је упозорио Мија Павловић, муку мучимо да и себе и песника оличимо, он нас упозорава да ће и за њега ново ћутање ропство значити“ -  рекао је на промоцији поетсог опуса Живомира Ивановића књижевни критичар Миодраг Игњатовић, наглашавајући у неколико наврата да пред нама није несхваћени генијални писац, већ пажње вредан поета који дешифрује бројна загонетна питања Сфинге.

Из рецензије збирке Тамо где се гаси мрак, о којој је на промоцији највише било речи, Слађана Казаковић је као уводничар издвојила неколико тврдњи књижевног критичара мр Мирка Јаковљевића који у први план ставља Ивановићеву потребу да говори "о неопходности враћања традицији да бисмо сачували себе, оца, сина и свети дух",  док с друге стране покушава да "филозофским размишљањем спозна тајну која је скривана у питању шта је тамо иза и тако задовољи вечиту човекову знатижељу. Песнику је од Бога дато писање (божји дар или казна ...) да у "замршају размршаја" свакој речи тражи смисао - записао је Јаковљевић и нагласио да су "дар, рад, истина и вредност Живомирови поступалти. И док се нада, каже рецензент, песник сумња да су наши простори постали долина празних душа, а људи постали горди.

- Можда би многи рекли за Ивановићеву поетику да то није уметност, да није нешто што је репрезентаивно, чак су склони да кажу како није ни вредно велике пажње. Усуђујем се да кажем да и те како завређује пажњу публике - рекла је организатор скупа Слађана Казаковић по завршетку књижевног сусрета, коме је по тврђењу главног госта Миодрага Игњатовића присуствовало више публике него на промоцијама у Београду.


- Сматрам да је важно наставити са оваквим вечерима зато што дајемо шансу  неафирмисаним ствараоцима да покажу своје дело, тим пре што можда неће нигде више имати шансу да покажу некоме оно ушта улажу труд, енергију и наду. Добро је, с друге стране, да имамо могућност да се упознамо са стваралаштвом малих - обичних људи. Они су свесни да им се не пружа прилика да се на некој значајнијој сцени покажу и докажу. Углавном, све што су они створили остаје негде затворено. Прву прилику добијају овде код нас, јер су и велики кренули од малог, из своје средине, ка неким већим сценама, наставили да с боре ако вреде да њихово дело буде познато у свету. Не кажем да ће Ивановић после овога бити признат и познат у свету, њему је довољно да су људи из његовог окружења те вечери били пажљиви слушаоци, да су разумели шта је хтео стиховима да им каже - рекла је у име организатора програма и оваквих окупљања Слађана Казаковић. 

Књижевни сусрет са завичајним песником, својим наступима обогатили су и Зоран Митић, глумац Позоришта Масука, песникиња Звездана Крстић и мале пијанисткиње, Софија Старчевић и Ања Стојиљковић, ученице НМШ "Божидар Трудић".