Ако дуго гледаш у понор

уторак 20. септембар 2016.

"Пред читаоцем је испреплетана приповедачка игра о употребној вредности трагичног, снази клетве и законима судбине. Док је у "Епу о води" расправљао са митологијом, Халиловић сада преиспитује филозофију кроз призму болести и греха. Такозвани обични људи нечујно пролазе поред великих историјских догађаја носећи необичне животе. Прожет комичним епизодана, овај потресни роман представља сведочанство маргине. Уз живот жене дата је као паралела песничка осећајност, античка трагика и микросимболика. Ток приче омеђен је датостима, а слутња се јавља као водич радње. Роман "Ако дуго гледаш у понор" открива шта живи на дну човека" - препорука је за књигу Енеса Халиловића штампану у издавачкој кући Албатрос плус која на страници посвећеној овом делу управо овим речима скреће пажњу на себе и писца.

Енес Халиловић, приповедач, песник, драмски писац, новинар, економиста... припада млађој генерацији плодних књижевних стваралаца чија су дела превођена на енглески, немачки, шпански, француски, пољски, румунски, украјински, мађарски, словеначки, летонски, албански и македонски језик.

Живи и ради у Новом Пазару, и као што је Андрић хроничар босанских градова, Великић летописац Пуле, Ласло Венгел Новог Сада, тако Халиловић своју снагу ума троши на сведочанства духа времена новопазарског. Основао је новинску агенцију Sanapress, књижевни часопис Sent  и часопис за књижевни интервју Eckermann.

"Ко се бори с чудовиштима, мора пазити да и сам не постане чудовиште. И ако дуго гледаш у понор, и понор гледа у тебе", цитат из књиге Фридриха Ничеа "С ону страну добра и зла", искоришћен је као мото романа "Ако дуго гледаш у понор". С обзиром на садржај приче која говори о злу, наслов истовремено опомиње и упозорава.

Кроз судбину младе девојке Нејре и несрећу њене породице испреплетана је прича о понижењима и увредама, пошастима новог доба, маргинализованим сиротим људима, отуђеном друштву које губи идентитет пролазећи предуги период кроз транзицију. Роман на топао и непосредан начин, говором човека из народа, језгровитом реченицом, бираним стилом говори о љубави, трагању за смислом живота, судбини и испаштању.

- Ничеова реченица "ако дуго гледаш у понор и понор гледа у тебе" за мене је имала пресудан значај. Гледајући људе и њихове судбине одлучио сам се да напишем ову књигу и њу сместим много тога што сам видео и на известан начин доживео. Углавном све што се ту наводи се и десило негде. Ја сам само сабрао сва та догађања око једног места. Као писац сам пре свега онај који је гледао и памтио - рекао је Халиловић на промоцији у Библиотеци "Радоје Домановић" Великој Плани, говорећи о роману који је, по мишљењу критичара, један од кандидата за НИНОВУ награду.

- Можемо видети да нам је свима потребна истина, да нам је свима потребна правда, да сви тражимо слично, тражимо хлеб, али истовремео да смо сви ми одређени судбином, да сви ми имамо оно што нам је предодређено рођењем, да сви такође живимо живот који је пун питања и одговора. Понекад питања схватамо, али понекад одговоре не умемо да дамо. Мислим да моји јунаци управо то сведоче - каже хроничар модерних времена оптерећен трагањима за истином кроз судбине малих људи које је клетва водила кроз живот, кроз кривицу ка путевима слободе.

- Јунаци ове књиге су истовремено сведоци трагичних  90. тих година прошлог века, времена кризе, ратова хаоса, безумља, мржње која је породила многе трагедије. Као што каже Милош Комадина видим да је удес једног човека тежи понекад него национални удес. Заправо ми видимо све што се дешава у једном друштву, нарду уопште, боље и језгровитије кроз појединца. Јер, ако гледамо у понор, понор гледа у нас и врло често то што видимо се одражава на нас иако нам није била таква намера. Али ја као писац гледам само кроз један понор који је веома погледао у мене кроз овај роман - објашљава мото трагичне приче око које се плету судбине јунака из другог романа коме се надао још док је почињао да слаже речи, ниже стихове и води дијалог са измаштаним јунацима.

- Прво сам у младости писао поезију, повремено и прозу. Објављивао сам приповетке, песме, есеје, па и драме, али сам пре овога написао роман" Еп о води" који је објављен, а написао сам и два романа које на срећу нисам објавио па то сматрам мојом вежбом и добром одлуком. Живим своју судбину. Писац сам који прича приче, пише стихове. Гледам свет који ме окружује, трудим се да назрем макар неке његове одговоре, тежим да испричам нешто што је важно, што ће некоме користити, усмерити га ка правом путу или га скренути са погрешне стазе - прича незаустављиво како и мисли поета, приповедач, романописац чије се мисли боре са симболима, које призива кад год пожели да дода ватрау, појача пламен, укаже на важност и значај приповедања.

- Симболи су угаони каменови једног многостраног тумачења моје књиге. Некад су нека имена или појмови симболични, а некад су као сведочанство. Нису сва симболична, а то важи и за насеље Ерозија где се дешава радња. Оно заиста постоји, али је истовремено и симболично име јер данас нажалост живимо у једној ерозији морала, ерозији многих друштвених вредности, па се искрено надам да ћу овом књигом покренути друштво да буде боље. Да ли ћу у томе успети, не знам, али ако мој читалац погледа у овај понор, можда ће понор погледати у њега, верујем да ће наћи нешто са чим се неће помирити, што ће га подстаћи да се мења.

Књижевност за Енеса Халиловића има много улога,  једна од њих је да пробуди човека и помогне му да спаси себе. Јер у основи нашег постојања и битисања на овом свету је обавеза да свако од нас спаси себе, да би спашен утицао на спас других.

- Оно најважније што сам хтео да кажем сажето је на крају књиге у молитви јунакиње Нејре Бугарин, грешне жене која свесна својих грехова тражи опрост за себе и друге сличне њој.  Заправо, сви смо ми грешни, сви се надамо у божју милост и опроштај. Без божје милости немоћни смо да успемо. Моја књига се управо због тога завршава молитвом. Грешна жена  признаје своје грехе, суочава се са собом. Погледала је у себе свесна оног што се крије дубоко у понору њених сакривених тајни. Свако од нас има нешто што дубоко таји. Сваки човек има нешто што крије и што свакоме не би испричао. То је онај понор у њему, то је онај мото који води причу од почетка до краја романа - каже Халиловић, писац, новинар, приповедач који је у сусрету са људима тражио добро у њима дајући предност тој позитивној емоцији над злим ћудима људске природе.

- Песник не пише стихове него их тражи, многе реченице у мом роману ја сам негде чуо. Значи ја сам их тражио; поетику, говор, оно што сам видео, ту сам сабрао. Ја као песник сам ту да проберем од онога што сам видео и чуо - анализира своје дело и нада се да ће оставити трага на људима оно што добронамерно ради.

- Неког ће моје речи да подстакну, неког да успавају, неког ће да обавежу, неко ће бити одговорнији. И то зависи од појединца или његове тренутне зрелости, озбиљности, расположења, не постоји правило. Да ли су награде важне то је тешко питање и нико није дао тачан одговор. И јесу и нису важне. Кад би сви људи овог света скочили да ми кажу да не ваља ово што ја радим, чини ми се да им не бих веровао. Али, кад би сви рекли да је то добро, ја бих ипак морао по мало да сумњам у то што радим. Кад су награде у питању добро је да их има, под условом да не успављују и заваравају - тумачи и коментарише признања која је за живота, иако му је тек 38.  добио у "огромним" количинама. Од одлуке жирија важнија је реч народа.

- Важан је суд публике па чак и ако то није публика из овог времена. Може бити  суд публике тек за сто и двеста година када ће она прихвати неко дело. Било је доста писаца који нису били прихваћени за живота. Публика је важна, али када зрене за тог писца - каже и саопштава да не спава, не дрема на ловорикама и похвалама, да га вуку време и догађаји.

- Пишем књигу песама. Приводим крају драму, пишем једну књигу и анализирам стрељање ђака у Крагујевцу. Преокупиран сам доста том темом, узимам аутентична сведочења преживелих и од тога правим неку драмску полифонију.

Добри писци инспиришу Халиловића добрим стилом, а лоши лошим стилом упозоравају га да бежи од начина на који они то раде. Све што чита оставља му неки траг, позитиван, негативан или нешто друго што може да буде корисно у његовом стваралаштву.

- Имам комуникацију са литературом, јер је читам, али имам и комуникацију са људима јер је литература у нама самима. Човек мора да гледа у друге, али и у себе истовремено - каже и открива тајну да у прозу осим енергије коју троши на трагање и креирање ликова и прича, уноси и део себе.

- Постоји део мене у свим мојим књигама. Али човек се сам мења, некада је бољи, некад гори, некад овакав, некад онакав. Човек је, како то рече један филозоф, као клатно, у једном тренутку има изузетно моралан став, у другом га нема, или је неморалан. Ако га видимо само у једном, или другом тренутку, то није његова права слика. Он је опет нека средина свега тога, за мене је ипак човек оно са чим умире, оно што има у својим последњим часовима што понесе на други свет. Тада наравно може да изгуби све што је имао, или да добије све чему је тежио.

А када бира између приче и поезије, тешко му је да одлучи, као што му је тешко да замисли себе као остарелог писца пред књигом која ће бити сведок времена да је био и иставио трага у времену у простору омеђеном злом и добром.

- Прича треба да буде више разумљива него неразумљива, а поезија треба да носи неку мудрост и неку игру. Нека су књижевна дела добра зато што нису свима разумљива, нека су добра зато што јесу. Дело ма коме припадало је теорија за себе и правило за себе. Било би добро да временом будем мудрији, али би било добро и да сачувам дечака у себи и досегнем  мудрост која временом добија на значају. Ћамил Сијарић је рекао ако је могуће увек остани дете. Нека условљеност треба да постоји, пожељно је да будемо опуштени, а шта ће време учинити не знам, ако ће да ме мења, нека ме мења на боље.

Писац наравно има много великих и малих жеља, једна од њих је да његов син буде здрав, образован и слободан човек. Све наведено је лако могуће, а кад каже слободан мислио је на то да се не плаши од људи и да му људи не кроје судбину, него да је сам креира и чврсто ухвати у руке.

"Ако дуго гледаш у понор је књига која се бави филозофијом кроз призму болести и греха. Аутор преиспитује животне судбине, снагу клетве и уопште вредност трагичног. Ово је тежак и потресан роман, али има и комичних елемената. Зароните у ову филозофску књигу и погледајте шта се све налази и живи на дну човека" - препорука је за књигу која се чита за једно поподне, али јој се онај ко је заронио у њен понор радо враћа поново сутрадан.