Обуком школских тимова против насиља, пред почетак нове школске године, УГ „Свет речи“ са партнерским школама из: Велике Плане, Смедеревске Паланке, Пожаревца, Деспотовца, Кучева и Великог Градишта, започело је реализацију пројекта „НАЈјаче против насиља“.  Уз подршку Министарства омладине и спорта, овог пута акценат се ставља на подизање капацитета Тимова против насиља за рад са младима који врше насиље. Коришћењем техника форум театра и театра потлачених и укључивањем младих који су починиоци насиља шири се круг активних бораца против насиља. На дводневном семинару окупило се 25 ученика и десет ментора.

Изузетно вредну уметничку целину у цркви Светог Вазнесења у Старом Селу представљају иконе на иконостасу, које је 1885. године осликао један од  највећих представника српског реалистичког сликарства Ђорђе Крстић

Црква Светог Вазнесења у Старом Селу, некада Старом Аџибеговцу, подигнута је 1882. или 83. године, није прецизно утврђено због спорне документације на коју се наилази у летописима и пописним листама цркава из периода првог нововековног краља Србије, Милана Обреновића. По категоризацији Регионалног завода за заштиту споменика културе Смедерево стављена је на листу културних добара 1986. због иконостаса који је урадио чувени српски сликар оног времена Ђорђе Крстић. Бавио се и религиозним сликарством. Осликао је иконостасе у нишкој Саборној цркви, Чуругу, Лозовику, Старом Аџибеговцу.  То вредно уметничко дело у Старом Селу пуно црвоточине пропада и чека конзервацију како би се оригиналне уметничке слике светаца и библијских сцена сачувале за наредне генерације.

У наставку борбе против насиља, УГ „Свет речи“ новим пројектом едукације младих о забрињавајућим последицама насилног понашања и примене силе у вршачкој комуникацији скреће пажњу јавности на потребу превентивног деловања у процесу сузбијања насиља. Уз подршку Министарства омладине и спорта, Удружење "Свет речи" из Велике Плане реализује од јула до децембра пројекат "НАЈјаче против насиља!" чији је циљ информисање, едуковање и подизање свести ученика о насиљу и њихово оспособљавање и мотивисање за преузимање активне улоге у стварању ненасилне атмосфере у школама и односима међу младима.

Трновче, jедно од најмањих села у доњојасеничком крају, лежи у долини Мораве од које је удаљено непуна два километра

Малим селима, удаљеним од главних саобраћајница, без мноштва становништва и природних могућности за развој, далеко је теже било да опстану на истом месту кроз векове него већим насеобинама. Ишли су у збегове пред моћним непријатељима, расељавали се, припајали већим селима, враћали на огњишта и почињали испочетка. Такву судбину имала су и данас мала села Трновче, Крушево, Купусина и Пиносава...

Миодраг Стојадиновић у кућној радионици израђује опанке за све прилике. Спретно, са пуно искуства и страсти као да у обућу за фолклорце уплиће део себе. Од старог заната који одумире себи је обезбедио егзистенцију, заједници и потомцима незаборав.

Више од пола века негује се опанчарски занат у породици Стојадиновић. Миодраг је од оца наследио умеће преплитања опута од праве коже, сада покушава да научи сина занату који, судећи по његовом ангажовању не одумире, иако су опанци одавно изашли из свакодневне употребе и постали реквизит етно нслеђа, сувенир и поклон коме се радују наши земљаци широм света. Његови опанци су обућа за све прилике – користе их фолклорци, глумци, љубитељи удобне и меке обуће за по кући, ако неко воли и за излазак. Израђени су од праве овчије коже, украшени кљуновима, или без њих, са преплетом од танких тамнијих трака од кучеће опуте.

Богатство традиције и маштовитост народа у тешким временима огледа се у разноврсности и занимљивости свадбених обичаји од којих су неки надживели све промене и утицај модернизације.

Били су и остали важни догађаји не само за младенце него и за чланове уже и шире породце. Према народном веровању у Србији, ови обичаји будућим супружницима доносе срећу и балгостање. Сем ове симболике поштовање наших обичаја укључује у чин венчања и родбину и пријатеље, због чега су свадбе биле прилика да се гости забаве, развеселе и приреде  доживљај за незаборав младенцима.

Са радошћу се планира весеље, а са радошћу бирају родитељи и парови шта ће испоштовати од традиције кад приређују свадбу. У Великој Плани су некада за своје синове  родитељи просили девојку. Била је то „прошевина“, „прстен“ или „јабука“, како за кога.  Свекар је девојку даривао јабуком искићеном новчићима, свекрва златним накитом.  Свекар и таст, пријатељи од овог догађаја, погађали су се око плаћања и мираза.