Друштво

Радојица Бецић: Диктатура кроз демократску процедуру!

Хумориста, сатиричар, афористичар и писац кратких прича и песама, Радојица Бецић (1927 – 2017), лечио се смехом и хумором целог живота. Ко зна, можда је због таквог приступа животу поживео  дугих 90 година и иза себе оставио на стотине афоризама, још више сатиричних прича и пошалица којима је друге засмејавао и убеђивао их да су мелем за душу, лек за сваку рану, посебно ону коју ти други нанесу као неправду, или те одбаце као љутог политичког противника, неистомишљеника и непријатеља народа кога ти више волих сам, него они заједно. 

Ерудита Бранимир Живојиновић: Професор, преводилац, песник... 

„Да нема преводилаца живели бисмо слепи, глуви и мутави“, рекао је једном приликом Бранимир Живојиновић и својим делом и обимним стваралаштвом у потпуности потврдио истинитост реченице која га је пратила кроз живот.

Браћа Кривокућа - Стојко и Марко, храбри вождови саборци!

У већ поменутим изворима, завичајним хроникама, историјским књигама, архивској грађи пожаревачке и смедеревске нахије, наилазимо на податке о још једном храбром Карађорђевом устанику, Марку Кривокући, родом из Марковца. У описима борбе Петра Добрњца и Стевана Синђелића, на Јасењару у Ресави, помиње се један од браће Кривокућа, Марко, док за другог брата Стојка, има у другим белешкама писаног трага. Милан Ђ. Милићевић у „Поменику“ наводи конкретан Марков учинак у борбама и значај његовог јунаштва за устанике и народ овог краја.

Коста Манојловић: Етномузиколог са Оксфорда!

Значајно месту међу знаменитим људима нашег краја припада свакако етномузикологу – Кости Манојловићу. Рођен је у Крњеву 4. децембра 1890. године. Одрастао је у родитељској кући са још шесторо браће и сестара. После завршене основне школе наставио је школовање у Богословији Св. Саве у Београду (1901), где му је професор био Стеван Стојановић Мокрањац, касније Милоје Милојевић, Даница Крстић и Стеван Христић.

Стојан Ђурић: Сликар широког потеза и још ширих погледа на свет!

Стојану Ђурићу, једном од најпознатнијих сликара овог краја, број 13 није био несрећан ни баксузан. Рођен је баш тог датума, у мају 1962. године, у Великој Плани и од најранијег детињства се видело да је вешт са оловком и бојама, да би могао себе на најбољи начин да искаже кроз ликовни израз, чак успешније него речима које му понекад недостају да повеже унутрашњи и спољашњи свет, које га истовремено привлаче и одбијају истом снагом и жестином. Можда је због тога покушао да нађе себе најпре међу правницима, па тек онда када је потпуно сазрело у њему да је победио уметник, одлучује да упише Факултет ликовне уметности у Београду. Завршио је студије 1994. године, а магистратуру 1997,  код професора Момчила Антоновића. 

Јован Обрадовић: Победа на тајним изборима, поштовање за цео живот!

Две године после Великог рата још се није консолидовало стање у земљи, нити се земља опоравила од великих губитака, ни народ није чврсто стајао на ногама, а ни Плана није била проглашена варошицом, кад је политички живот кренуо својим током. Требало је испочетка градити земљу и државу, народ осоколити, припремити га за живот у миру, подићи привреду и кренути у нову неизвесност.

Миодраг Тодоровић Крњевац: Вук Караџић за српску народну музику!

Кад Бог даје таленат, не штеди, кад нешто вреди остаје вредност за сва времена. Величина нечијег успеха управо се мери по делу које оставља за собом, непролазним вредностима чија снага не бледи таложењем патине, чак супротно, протоком времена добија на значају и сјају. Стога се оправдано намеће питање при помену имена Миодрага Тодоровића Крњеваца (1924 – 1991) да ли може било које српско весеље да протекне без макар једне од његових чувених бисера народне музике. Био је и после више од пола века остао један од врхунских стваралаца српске народне музике иза кога је остао дубоки траг, а његова дела постала су путоказ новим генерацијама следбеника истинских вредности народне музике.

Страна 6 од 47