понедељак 06. јун 2016.
Извесно је и без коментара стручних служби и закључака психолога и неуропсихијатара да неажурне судије и развлачење судских спорова у бракоразводним парницама у највећој мери угрожавају стабилизацију деце и повећавају трауме које су неоспорно присутне након развода родитеља. Поверавање деце једном од родитеља прате бесконачно дуги процеси иако се најчешће ради о предметима хитне природе. Неретко судије занемарују ове чињенице и доношење одлуке без разлога одлажу од једног до другог рочишта.
Јавност нашег малог места и осталог дела Србије узбуркала је недавно прича о Дејану Костићу, човеку са раскрснице који шест година чека испред пензионерске зграде, окренут споменику краљу Петру Ослободиоцу, да у уговорено време и тачно одређеног датума мајка доведе њихово заједничко дете, једанаестогодишњег сина, на виђење. У емисији познате новинарке Прве ТВ Тање Војтеховски "Живот прича" испричао је невероватну причу која би неоспорно могла да буде добра радња за ангажовани филм. Дејан Костић не одсутаје од свог сина, чекаће га док се не појави, или док надлежни не донесу одлуку која би му зацелила родитељске ране и исправила неправду чињену његовој души од тренутка када невенчана супруга одводи њихово заједничко дете и ускраћује му могућност да га види пуних шест година.
Да има много таквих животних прича о којима знају само најближи, адвокати и актери судског спора, подсећамо још једном на епилог прошле године започетког приповедања о малолетним девојчицама, М. А. и К. А, ћеркама Александре и Александра Антонијевића, које својевољно после њиховог развода желе да буду поверене оцу на старање.
- Случај Антонијевић траје већ две и по године. Ради се о предмету хитне природе у коме се одлучује о поверавању деце према оцу у односу на мајку која је претходном правоснажном пресудом добила децу на старање. Донета је привремена мера да се деца повере оцу, донета је и првостепена пресуда да се деца поверавају на вршење родитељских права оцу, али та пресуда, иако је донета у марту месецу још увек није послата на одлучивање Апелационом суду по жалби - каже адвокат Александра Антонијевића, Драган Богдановић, указујући притом на низ неправилности, грешака и пропуста суда и судије који води овај спор.
- Пре тога, постоји једно процесно решење суда и жалба и одговор на жалбу који мора да иду према вишем суду у Смедереву. Тај жалбени поступак није окончан већ годину и по дана и ко зна када ће бити окончан, а после тога треба да следи поменути жалбени поступак пред Апелационим судом. Што значи да због та два жалбена поступка предмет може још годину дана да буде у жалбеном поступку, то јест да немамо правоснажну пресуду - појашњава случај адвокат Богдановић наводећи низ негативних последица које су узроковане нечињењем суда и одлагањем судије у спору да се случај оконча по хитном поступку како је назначено на почетку приче о судском спору којим се крше основна права детета.
- Правоснажна пресуда је потребна родитељу који врши родитељско право због старијег детета које је напунило 15 година, завршило је осми разред, пред малом матуром је и наставком школовања. Да би дете могло да упише средњу школу, добило је исправу о боравку у Великој Плани, потребна је одлука суда да отац врши самостално родитељско право.
Пропусти су, наглашава адвокат Богдановић, првостепеног суда и судије Славише Јањића, који је поступао по овом предмету доста неажурно, несавесно и неефикасно иако је предмет хитне природе, како је то предвиђено по породичном закону.
Како ствар сада стоји, а не мрда се две и по године са почетне тачке, деца за сада имају само привремену меру која важи до окончања поступка. Поверавају се оцу, али је деци потребна правоснажна пресуда да отац врши самостално родитељско право како би била уписана овде, у Србији, не у Немачкој код своје мајке, како стоји у пасошима и другој документацији, да имају боравак, да могу да буду редовни ученици. До сада су на молбу оца, због специфичности ситуације и дужине трајања спора, у школи била привремено уписана, учила су, добијала оцене, али на крају године нису могла да добију ђачку књижицу и сведочаноство да пређу у наредни разред зато што нису имала боравак.
- Неизвесно је до краја како ће се завршити њихово школовање у ОШ "Свети Сава" зато што немају пресуду - наглашава као неоспорно важећу чињеницу у овом процесу адвокат Аелксандра Антонијевића. Уз тешкоће које прате административни прелазак девојчица из разреда у разред присутан је и проблем изласка из земље.
- Деца су летос хтела да иду на море са оцем. Тражио је молбу од њихове мајке, није дала сагласност, не да ни пасоше, нити он може да извади нова документа за њих. Здравствене легитимације су код мајке која шест месеци не долази из Немачке да их посети. Практично, деца су блокирана, ускраћена им је слобода кретања, у врло тешкој ситуацији, на известан начин у кућном притвору.
Да треба да се поступа у најбољем интересу детета, како је то предвиђено по породичном закону и међународној конвенцији о заштити дечијих права и члану шест Међународне конвенције о заштити људских права, које је озбиљно повређено оваквим радом суда, закључак је који се намеће и који сугерише адвокат тражећи правду за свог клијента и његове девојчице.
Деца су добро збринута, на сигурном и безбедном, у топлом породичном дому потврђују чињенице са којима се суочавају припадници јавног реда и мира када су приморани по пријави мајке да интервенишу. Окружена су љубављу и пажњом.
- Отац брине о њима, води их код лекара, контролише њихово здравствено и психичко стање. Видео сам лично документацију, тражен је мој суд. Бивша супруга га је пријавила да не води рачуна о деци због чега је доносио потврде из дома здравља да су њихове ћерке здраве, материјално збринуте. Сва документација говори да води бригу о деци, да се брине о њима, да су деца добро и да не желе да оду код мајке - каже адвокат Богдановић наводећи као изузетно важну чињеницу у судском поступку налаз вештака Института за ментално здравље Београд.
- Комисија од пет професора утврдила је и доставила писмени извештај да отац има веће капацитете од мајке за бригу о деци, да је мајка психички болесна, да деца треба да буду поверена оцу. Сама деца су исказала жељу не само пред судом него и пред особљем Центра за социјални рад, на врло јасан и убедљив начин.
Шта је још потребно предметном судији да у овом спору донесе коначну одлуку којом ће деца имати мирније детињство, извеснију будућност и љубав родитеља уз кога ће одрасти у праведне, поштене, одговорне и добре људе. Можда будуће делиоце правде који ће знати да премере и одмере степен одговорности и донесу правовремену пресуду.
Коментари
RSS канал за коментаре на овај пост