уторак 27. октобар 2015.
Нису више комишије „род рођени“ ни у граду ни на селу где се мирније и опуштеније живи. Због савремених токова који у све већој мери захватају мале средине одустаје се од дружења и свакодневних разговора иако тренутак нечије пажње понекад има исцелитељску моћ.
У убрзаном ритму, окренути сопственим бригама, комшије не налазе довољно времена за јутарњу кафу, ћаскање преко плота, разговор на сокаку; не носи се суседима тацна са колачима, ни месо кад се закоље свиња. Отписани су стари добри обичаји који су нас држали на окупу. Свако својим послом у трци са временом губи најлепши део душе, топле словенске.
Жене у руралним срединама - на маргини друштвене лествице
Блискост са комшијом се некада подразумевала без обзира на то да ли сте у селу или граду. Имала је посебну драж, чак и онда кад се жустро размене мишљења и бесно залупи капија. Управо на то време указују приче жена у Трновчу које покушавају да створе кутак у коме ће радити неке креативне и корисне ствари од којих ће можда имати вајде будуће генерације.
- Треба нам неки женски клуб, макар нека посластичарница где бисмо могле да се осећамо слободно. Имамо једну кафану у селу и све генерације мушкараца су ту. Нити нам је место са њима, нити они воле да нас виде поред себе. Покушавале смо да направимо нешто заједно, није ишло, увек дође до неког мимоилажења. Да нека од нас сама покуша није у могућности без новца и подршке да опстане на селу – каже председница КУД-а Милена Ивановић, инжењер санитарне заштите, на бироу пуних шест година.
У односу на остале жене села, захваљујући ентузијазму и жељи да нешто ради, води активан друштвени живот. Чланица је Удружења жена, фолклорног ансамбла, извиђача, припадница политичке странке на власти - има је свуда.
- Не живе све жене у Трновчу као ја. Возим, крећем се, супруг ме подржава у намерама да помогнем другим женама да се покрену, да нешто изменимо у нашој средини, да организујемо неку лепшу будућност за све нас. Омладина је у највећем проблему. Немају простор за окупљање. Целу прошлу годину су провели у парку што је за младе људе од двадесетак година поражавајуће. Као најдрастичнији податак да село одумире запамћена је ратна, 99. година, када у нашем месту није рођено ни једно дете. Просек нам поправљају деца из хранитељских породица. Да није њих, школа би била са неколико ђака.
У селу са око 800 становника у 350 кућа не ради амбуланта, нема апотеке, ни догађаја који окупе село. Најживље је када КУД „Ђура Јакшић“ за Тројицу позове у госте фолклорне ансамбле, направи концерт на летњој позорници и поређа клупе испред дома. Запоследну места деца, стари и млади, све генерације. Такви догађаји недостају мештанима који су у највећој мери окренути тешким пољопривредним пословима.
Кажу жене да је безбедност у селу на забрињавајућем нивоу. Још није разрешен случај са старицом која се једва одбранила од силоватеља. Забележен је непосредно после тог догађаја још један покушај силовања старије жене који није расветљен. Нису сигурне да саме изађу на улицу, ни да пусте децу кад падне мрак. Није ухваћен лопов, нити је доведен до краја случај од пре шест година са крађом целокупне отпремнине бивше раднице у робној кући.
Много је старих, немоћних људи, социјалних случајева којима недостаје туђа нега и помоћ. Обилазе их геронтодомаћице док трају јавни радови, кад им се заврши ангажовање, препупштени су сами себи. Патронажна сестра би била спас за старачка домаћинства и болесне, непокретне житеље о којима нема ко да брине.
- Треба нам бар једном месечно преглед код гинеколога, овде у селу. Жене које раде на пољопривреди, баве се хранитељством, не могу да издвоје време, често ни новац да за све те потребе одлазе у град. Потребна су нам радна места, могућност да се економски оснажимо, да имамо своје, зарадимо плату и осећамо се самостално. Некада је село живело од корпарства, плетења намештаја од прућа. Одумире и тај занат, спао је на две куће. Ни инфраструктура није завидна. У самом центру саобраћај у густо насељеној неасфалтираној улици подиже прашину од које се гушимо лети. Писали смо дописе, потписивали петиције, молили надлежне да се реши проблем, нико није имао разумевања за наше потребе – ниже проблеме и недостатке малог места Милена Ивановић, уз поруку локалном руководству да се позабави њиховим сугестијама.
- Код нас жене после завршене средње и основне школе не раде на усавршавању и стицању нових знања и способности. Остају на нивоу који им не омогућава праћење модерних технологија и прилагођавања новом начину рада и комуницирања међу собом. Курсеви за обуку на рачунарима, савладавање неке ликовне технике, израда сувенира, нов начин примене ручних радова, било шта значило би за жене које нису решиле питање сталног запослења. Можда би нека од полазница била охрабрена да покрене сопствени посао, да удружене отворимо задругу и радимо нешто што би имало тржиште, а ми би се дружиле и имале неку корист - предлаже Весна Богдановић. Цео радни век је провела код куће, у својој или породичној фирми, бринула о породици, неговала старије. Није имала среће са конкурсима, одбијана је без одговора и образложења, због чега сматра да је жена на селу најугроженија ако нема стално запослење.
- Младе жене послодавци условљавају изгледом, годинама, ускраћују им трудноћу, раде на црно, без осигурања, за минималну зараду. Моју генерацију педесетих година нико више не жели да прими у стални радни однос. За њих је, не само тешко, него и немогуће да се запосле.
Од свега што набрајају жене Трновча као недостатак малог места, повученог од главне саобраћајнице, Весна Павловић, продавачица и хранитељица, истиче дружење.
- Са југа сам Србије. Тамо је интензивнији друштвени живот. Немам времена за посете комшиницама, нити ме много позивају на кафу. Двадесет година се бавим хранитељством, однеговала сам петоро деце. Јављају ми се и долазе, везани су за нашу породицу. То радим из хуманих разлога. Делим пажњу и љубав на њих и своју децу.
Трновче има више од 30 момака неожењених са преко тридесетпет година. То постаје озбиљан проблем и за ово село. Девојке се удају, одлазе у град, траже боље прилике. Због отуђености, смањених могућности забавног и друштвеног живота, млади немају контакте са својом генерацијом, не излазе, не забављају се, не заљубљују и не жене.
Пензионерка Гордана Радовановић једна је од оних која је успела да победи болест, извуче се из кризе због чега осећа потребу да пошаље поруку женама са села да воде бригу о сопственом здрављу.
- Пробуђена свест код жена о болестима које представљају највећу смртност савременог доба пресудна је за рано откривање болести и потпуно излечење. Самопреглед је превентива, а храброст и оптимизам саставни део терапије. Подршка породице је неопходна, да је нисам имала од својих најближих, можда би ме напустила жеља да се борим. Сестра је у том периоду била моја највећа снага, али је нажалост, она пре две године изгубила своју битку.
Колико је тешко женама на селу потврђује Горданин коментар, која упркос чињеници да не ради тешке послове на њиви и око стоке, радо би мењала своје имање за стан у граду. Али би због свежег ваздуха, цвећа и зеленила, пријатнијег пролећа и лета, тај део године провела у свом селу.
Велиборка Петровић каже да живи одлично, са нагласком који више говори од речи. Радила је тридесет годима у задрузи и остала без посла и неисплаћених потраживања.
- Имамо извршну пресуду, али не и могућност да наплатимо заостале зараде и принадлежности које су нам губитком посла припадале. Седам година је предмет у мировању. Кажу да се негде загубио међу 40.000 других предмета у Смедереву. Ни са пензијом не иде како сам очекивала. Дошла сам до година, али ме нови закон обавезује да сачекам још шест месеци до стицања права на старосну пензију. Имам од чега да живим, имамо радњу, имање, редовна примања, али бих волела да имам своје. Бићу економски независна тек идуће године – каже пензионерка на чекању. А да много тога зависи од сопствене иницијативе и да неке егзистенцијалне проблеме најбоље решавамо сами, потврђује одлука да на имању засаде трешње и крушке од чега је захваљујући доброј цени зарада била добра.
Најмлађа међу женама које су пристале да говоре о свом тешком, напорном, мукотрпном и незанимљивом животу у селу, Бранкица Петровић, у неколико реченица сажела је све недостатке и тешкоће са којима се сусреће жена на селу.
- Радим за бедну плату, не знам да ли сам пријављена. Вучем, теглим, подижем гајбе. Нико нас не штеди. Кад закључам радњу, одем кући чека ме све из почетка. Башта, деца, резервисано место за шпоретом. Сви раде, нема ко да те одмени. У селу немамо где да изађемо, ни могућности да се забавимо после тешког рада. На одмор идемо ако преостану паре, а то се ретко дешава. За здравље немамо времена, на улепшавање и фризирање идемо само у изузетноим приликама. Лекар ради 5 дана, осталих 25 се сналазимо. Немамо ништа.
Закључна реченица ових прича највише говори. Оставља без коментара.