понедељак 12. октобар 2015.
На јавним радовима израде свећа, у радионици при Дневном боравку „Лане“ затекли смо Драгану Живановић, ангажовану од стране НСЗ за посао који ће јој наредна три месеца доносити по 15.000 динара. Није пресрећна, ни задовољна примањем, али пристаје и на минимални износ у недостатку бољег избора.
Плата није довољно за путне трошкове од Крњева до Велике Плане, нема за дневне потребе и лекове ако затреба, ипак боље него да је седела у кући и чекала да неко други из породице заради неопходан новац за заједничке потребе.
Жене у руралним срединама - на маргини друштвене лествице
За превоз се сналази, ако уграби место у аутомобилу код комшија, пријатеља или родбине који тог дана иду до Плане, не плаћа аутобус. Инвалид је 20 година, без ноге испод колена. Остала је без подколенице после саобраћајне несреће још као ђак у средњој школи.
- Живим нормалним животом. Протезу сам први пут у целости остварила преко социјалног, после смо плаћали десет посто процењене вредности. Економски сам техничар, али не могу да нађем стални посао. Радила сам у ДИС-у годину дана, као трговац - нисам издржала. Била сам запослена и у „Југопревозу“ осам година, морали су да ме запосле након удеса који се догодио њиховом кривицом, у другим предузећима ме нису прихватали, избегавају нас под изговором да су тешки послови за нас, да нису у могућности да прилагоде радно место нашим потребама – прича животну причу Драгана код које се не примећује да је особа са инвалидитетом, ни по ходу ни по амбицијама које има, ни по осмеху који јој не силази са лица. Ни по срећној породици у којој живи.
Нада се да ће добити посао за стално у неком предузећу које ће имати разумевања за свеукупне потребе и проблеме особа са инвалидитом, али које ће знати да цени оно што буду радили у складу са својим могућностима.
Говори у име својих колега, иако њој лично не смета неприступачност институцијама, чекање у редовима, ни сажаљиви погледи. Прижељкује због себе и других да се општи став друштва према рањивој групи која тешко долази до посла промени на боље, да особе са инвалидитетом буду упознате са правима које могу да оставре, да их закон у већој мери заштити.
- Имала сам среће да оформим породицу. Муж и његови родитељи су ме прихватили без устезања и ограничења. Живим нормално. Имам одраслу децу. Када би држава урадила више на сталном запошљавању особа са инвалидитетом, да не чекамо јавне радове и не задовољавамо се краткорочним пројектима који трају неколико месеци, били бисмо материјално збринути. Не бисмо се осећали као грађани другог реда. Овако, када нам се заврши привремено ангажовање, понавља се иста прича. Враћамо се кући домаћим пословима, редовним обавезама, нико више не пита за нас. Покушала сам преквалификацијом да будем конкурентна, није успело. Завршила сам обуку за рад на рачунару, пристајем и на дошколовавање, промену занимања, али ми се не нуди ништа конкретно. Да сама покренем посао немам пара, приватно да ме неко запосли нема интереса – каже Драгана.
Потврђује и она, као и већина чланова Удружења, да недовољно знају о правима особа са инвалидитетом због чега им је потребан правник или бесплатна правна служба при организацији која ће им помоћи око остваривања права, попуњавања формулара, информисања о свему што је у њиховом интересу.
Много очекују чланови Удружења „Воља за животом“ и руководни тим организације од Предузеће за професионалну рехабилитацију и запошљавање особа са инвалидитетом које је формирано са циљем да створи могућност упошљавања особа са инвалидитетом.
- Циљ је да кренемо са израдом већих серија декоративних свећа, ширићемо делатност на текстилну производњу, штампарске услуге. Могли бисмо да упослимо 20 особа са инвалидитетом на годину и више, да направимо што веће тржиште јер ни једна фирма и ни једно предузеће не жели да ради са удружењем грађана него са предузећем, регистованом фирмом. Након овог рада имамо увид колико су ангажоване особе способне за остале послове. Запослили смо само једну жену јер су нам други профили били потребни, сигурно није у питању дискриминација – каже Радован Радуловић, председник Удружења, правдајући се податоком да су за 13 година постојања углавном радиле жене, само 5 посто мушкарца је било ангажовано кроз пројекте и друге облике рада.