У седам партнерских школа Подунавља, Поморавља и Браничева завршен је пројекат „НАЈјаче против насиља“
„Последњих година сведоци смо очигледног и алармантног повећања насиља међу младима, како броја случајева, тако и тежих облика насилног понашања. Разлози леже у односима у породици, потенцирањем насиља на телевизији, у филмовима, видео-игрицама, сиромаштву. Чињеница је да је проблем ескалације насиља међу младима проблем који се тиче свих нас.“ – овај део текста одштампан на календару ненасиља за 2021. годину представља мото и основну идеју пројекта „НАЈјаче против насиља“ који је УГ „Свет речи“ уз подршку Министарства омладине и спорта реализовало у протеклих шест месеци са седам партнерских средњих школа из Велике Плане, Смедеревске Паланке, Пожаревца, Великог Градишта, Кучева и Деспотовца.
Пројекат је окупио више хиљада ученика из помнутих школа, а за рад са младима обучено је током реализације пројекта педесет ученика едукатора које надгледа седам супервизора – професора и предметних наставника. Са тренинга и свих активности током пројекта супервизори носе повољне утиске и велика очекивања да ће научено сви заједно пренети на остале ђаке, колеге, родитеље и све релевантне факторе у друштву који на известан начин могу да дају допринос смањењу насиља у школама и целокупној заједници.
- У Великој Плани је почетком године претучен матурант Стефан Филић који је након тридесет сати борбе за живот преминуо у Ургентном центру у Београду. Претукли су га вршњаци из исте школе, њих четворица (од којих су двојица малолетници). У Смедеревској Паланци је други младић сурово претучен у кафићу у строгом центу града. Такође без разлога. Сукоби су учестали у касним сатима, викендом, празником и у време распуста. Увођењем строжих правила и казни у школе, само се делимично утиче на проблем насилног понашања. Пројекат „НАЈјаче против насиља“ је наставак пројекта „Кул је да знаш! Вршњачком медијацијом против насиља“ који је наше Удружење „Свет речи“ из Велике Плане, уз подршку МОС-а, реализовало у периоду од 01. до 31.12.2019. године у седам средњих школа у 6 општина – стоји у образложењу пројктних активноси које је ауторка Јелена Златкова планирала и реализовала са тимом протеклих шест месеци.
Маријана Миладиновић Јовановић, педагог из Деспотовца, каже да су утисци другачији него обично зато што су се радиле неке другачије ствари него до сада применом форум театра и театра статуа, што је дало другачију пројекцију проблема и сугерисало другачије методе у одноу на оне којима се до сада радило.
- Знатно мање је приче, више је изражена потреба за покретима, порукама без разговора. Нема дијалога и успели смо колико се могло. Мало нас је плашило и демотивисало што радимо са половином одељења, али смо задовољни. Испоставља се да је можда боље што је мање ђака јер смо некако могли боље да организујемо рад. Промена се осећа у значајној мери. Од почетка године нисмо имали ни један случај насиља. Радили смо и онлајн, али генерално нисмо имали насиља што је неверовано јер смо увек до децембра решавали такве спорове – каже Маријана и као значајну промену запажену на крају пројекта истиче озбиљност средњошколаца приступом теми и давању значаја појави која је присутна свуда.
- Деца су била одушевљена начином рада. Иако је акценат стављен на перформанс схватили су да се кроз покрет протеже идеја пројекта и изражава став по питању насиља. Нисмо се много бавили насилним ситуацијама, некако смо едукатори и ми супервизори бацили акценат на поруке ненасиља, како помоћи, спречити, превентивно деловати и препознати на време насилну ситуацију. Нисмо много симулирали насиље, него смо се бавили тиме да га предупредимо. Свесно смо то радили и милим да смо баш због тога постигли знатно боље резултате него што смо очекивали – казала је педагог из Деспотовца наводећи као највећи успех чињеницу да су освестили младе о значају теме.
- Циљ је постигнут, схватили су учесници у пројекту и остали актери да није нормлно бити насилан, да је можда негде агресивност у људској природи, а да смо као људска бића такви да можемо да одреагујемо на све појаве које претходе насиљу и које нам се испрече на животном путу – рекла је Маријана и као додатни бенефит за све учеснике пројекта навела дружење, нова пријатељства и могућност да раде нешто што није директно везано за школске обавезе.
- Много им је значило дружење, били су мало резервисни када су сазнали да су у рад тима на обуци укључени проблематични ученици, али сам ја била уверена да је и то прилика да схвате колико искушења живот носи и какве могућности даје да се нешто промени. Ја као педагог знам да некад добијем изврсне резултате са таквом децом. За њих разумем што су се бојали, док сам сама била генерално растрећена страха и могућих непријатности. Сјајне ствари урадим са децом која су ми се појављивала у неким причама као проблеми и та деца то више никада не ураде, што доказује да се оваквим пројектима и радом са ученицима којима је потребна додатна пажња постижу значајни резултати у правцу промена понашања – закључила је Маријана.
Маја Јовановић Глигоријевић, професорка физике из Пожарвачке гимназије, као значајно запажање и утисак на крају пројекта истакла је посвећеност и жељу свих учесника у пројектиним активностима да се стане на пут насиљу.
– Невероватно добра енергија у овим тешким временима владала је међу нама будући да се свакодневно сусрећемо са хиљаду питања „да ли да“, „да ли не“, да ли нешто организовати или чекати да се стање стабилизује. У најбољим намерама и најбољим жељама да живот настави да живи ми смо завршили оно што се од нас очекивало и што ће дати резултате на дужи период. Наравно, уз сво прилагођавање условима у којима јесмо и поштовање свих мера које су прописане, ми смо успели да пројекат реализујемо до краја успешно.
Такво мишљење деле ђаци из тимова школа учесница пројекта и колега који су имали страховиту оговорност и страхове да учествују и до краја реализују све планиране активности. Мислим да тема заслужује да се свакодневно и у оваквим условима боримо против насиља – пренела је своје утиске о раду тима професорка из Пожаревца и исткла да је овим пројектом са другог аспекта него у свим претхоним са сличном темом разматран проблем.
- Сасвим другачије виђене ствари, посебно што смо ми у нашем тиму имали идеју да не буде толико очигледно кроз перформанс који су ђаци приказивали вршњацима да се ради о вршњачком насиљу и неопходности да се ова појава заустави. У нашем приказу проблема то је била више уметничка визија стварности, уметничким покретим смо дочарали живот са свим његовим лепотама и тамним странама. Девојке које су водитељке тима су дугогодишње балерине. Обучене су за покрет, осведочене уметнице. У почетку кад одраде неку сцену у буквалној тишини, без говора и објашњења, изазвале су толико емоција код пубиле, својих вршњака, иако нису разумели о чему се ради. Кад су их оне као водитељке програма питале како тумаче покрет који су видели, нису били у стању да дефинишу, осим као неко уметничко осећање, нешто што изазива емоцију лепог – препричава професорка физике начин рада свог тима и преноси утиске које су изазвли приказаним перформансом у својој и гостујућим школама.
- Онда крене прича о томе да је насиље и те како скривено, да о томе треба више да се води рачуна, да се говори и скреће пажња на опасности које се прикривају у наочиглед нормалним стварима. То није као раније када су деца или млади одмеравали снагу на пољанчету; то више нису те туче које су биле очигледне и безазлене. Сада имамо друге облике злостављања, насиља о којима морамо много више да говоримо. Пре свега мислим на трговину људима, злостављање, педофилију, секте, људе који злоупотребљавају малолетна лица... Много је тога, свега и свачега што се негде прикрива, увија у обланде, па и ту треба разоткривати, едуковати, говорити о томе да постоји опасност и тамо где је они не очекују и не виде никакве изазове. Ако им предочимо да их иза сваког ћошка вребају мрачне силе биће обазривији и спремнији да се боре – пренела је своје импресије профсорка Маја указујући родитељима и институцијама, људима који се баве децом, да их припреме на живот пун искушења и прикривених злих намера.