Развој читалачке културе у Великој Плани и околним селима у периоду отварања првих читаоница у Србији
Библиотекарство у Великој Плани настаје релативно касно, близу пет деценија после Београда и 20 година после првих читаоница и књижница у њеном непсредном окружењу. У Орашанском срезу су, пре плањанске, основане три читонице: у Марковцу (1872), Новом Селу (1874) и Сараорцим (1875). Податке о овим читаоницама наводи Гаврило Ковијанић, у књизи „Трагом читалаштва у Србији“ и Десанка Стаматовић „Читалаштво у Србији у 19. веку“, а још раније Леонтије Павловић у спису„Књига у смедеревском крају у 19. веку”.
„Великопланска читаоница“ у књигама се тек помиње 1893. године, што не значи да није раније постојала. Поменуте године, као и наредне уписана је у државном шематизму из 1893. и 1894. С обзиром на чињеницу да су шемтизми са календаром писани за наредну годину, логично је први траг за постојање читаонице у Плани тражити годину дана у назад и лоцирати је на 1892. годину, равно две деценије после првих читаоница у крају. Других изворних података није било нити их је нашао радећи у овој области историчар Дарко Ивановић. Он претпоставља да је била кратког даха и да се издржавала добровољним прилозима и новчаном помоћи општине.
Поред „Српских новина“ у тим просторијама се читало „Видело“, напредњачко гласило, касније и радикалска „Самоуправа“. О осталим новинама, часописима и књигама, само се нагађа. У том периоду постојале су школске, задружне и црквене библиотеке, које су се одржале много дуже, неке до данашњег дана. Разумљиво да је било и приватних библиотека, нарочито у власништву богатих учених мештана, политичара и знаменитих људи из ових крајева.
ПРЕНУМЕРАНТИ
Пре него што су се појавиле прве књижаре књиге су се продавале путем пренумерације. Виђенији људи су прикупљали претплатнике да би могло да се финансира штампање неког издања уколико није било довољно пара да спис угледа светлост дана и дође до читалаца којима је намењено „писаније“. Један од активних прикупљача средстава за штампање књига био је учитељ из Влике Плане, Лазар Живковић, који је од Пантелије Николића, општинског писара и Милована Деспотовића узео претплате за књигу Вука Стефновића Караџића, „Правитељствујушћи Совјет сербски за време Карађорђева“ штампану у Бечу 1860. Постоје писани трагови да је исту књигу купио и свештеник Милош Сретеновић. Као пренумеранти за друге књиге помињу се Аранђел Стефановић за дело Димитрија Давидовића “Историја народа сербског“ (1846) и телеграфиста Сава М. Стојановић за књигу „Старинар Српског археолошког друшва“ (1884).
У то време, према подацима на које наилазе историчари и локални хроничари, књига је била ретка и мало приступачна ширем кругу читалачке публике.
Када се упореди период настанка читаоница у већим местима од Плане и поменутих среских места, није тешко закључити да се не касни превише по питању ширења културе и прихватања осталих новина, две до три деценије, што са аспекта модерног доба предствља велки размак, али везно за период 19- тог века, кашњење је у складу са развојем технологија и навика тог доба. Тако је 1846. године отворена прва читаоница у Србији, очекивано у Београду, названа Српско читалиште, касније Читалиште београдско.
Читалиште београдско, Београдско читалиште или како се по оснивању звало „Српско читалиште у Београду” било је прва јавна читаоница у обновљеној Србији, а такође и једна од најстаријих српских установа. Основано је 2. јануара 1846. године, пет година пошто је Београд постао престоница Кнежевине Србије. Отворено је у присуству најистакнутијих људи из Србије и страних конзула.
ЧИТАЛИШТЕ
Читалиште је онда било смештено у две лепо намештене и украшене собе. Према „правилима”, члан Читалишта могао је бити сваки Србин, али је било и чланова других народности који су били пријатељи српског народа, а као гости могли су долазити и ђаци. Долазило се у Читалиште не само да би читали новине и књиге, већ и да би се упознавали и јачали међусобне везе.
Читалиште је имало поред библиотеке и музеј са галеријом слика. Потреба за читањем није се проширила одмах по оснивању библиотеке и Читалишта београдског, већ је дуго била једина јавна библиотека у обновљеној Србији, а књиге су набављане куповином и поклонима.
Читалиште се издржавало од чланарине и добровољних прилога, а краљ Александар Обреновић је био заштитник и помагао је опстанак установе са 300 динара годишње апанаже. По угледу на београдско, почела су да се оснивају читалишта широм Србије.
За време Великог рата Читалиште је настрадало, а преостале књиге предате су у особођеној Србији Друштву Свети Сава. Рад Читалишта није више обновљен, тек га је касно, 1980. године, поново покренула Библиотека града Београда.
СОЦИЈЛИСТИЧКЕ КЊИЖНИЦЕ
По угледу на већа места и вароши скоро у свим нашим селима до Првог светског рата формиране су социјалистичке читаонице и снабдеване добрим књигма по избору социјалиста. Отварају их углавоном учитељи, трговци и земљорадници. Радничке новине су објавиле 13. априла 1912. године вест о отварају социјалистичке читаонице у Марковцу. Ове податке Боривоје Перић налази код Миливоја Гавриловића у књизи „Смедеревско Поморавље“ где пише да је у овом крају пре Великог рата у свим нашим селима постојала књижница или читаоница коју су основали напредни људи.
После рата се по селима обнавља рад читаоница. У њима раде волонтери, углавном учитељи. Књиге су издаване сваког дана у одређено време, углвном увече и празником. Зими преко целог дана. Читаонице су редовно снабдеване штампом, дневним новинама и часописима. Неке су имале и радио апарате. Издржавале су се од чланарина и прилога напредних и имућнијих грађана. У Крњеву су код Живојина Казаковића чуване књиге из социјалистичке читаонице све до 1943. године, када их је сам спалио бојећи се упада Немаца.
БИБЛИОТЕКА
Великоплањанска Библиотека “Радоје Домановић” као општинска библиотека регистрована је у регистрима Народне библиотеке Смедерево и Народне библиотеке Србије у периоду обнављања земље, 1949. године, под именом “Танасије Младеновић”. Изградњом Народног универзитета добила је простор у приземљу зграде, a oд 1954. носи име највећег српског сатиричара. Нема огранака иако постоје месне библиотеке и књижни фондови у насељима: Крњево, Трновче, Велико Орашје, Милошевац, Старо Село и Лозовик. И школе су задржале своје право на библиотеке, скоро свака од образовних установа има свој књижни фонд, неке од њих завидан.
Библиотека се налази у наменски грађеној згради од 1981. године, површине 840 квадратних метара, што је, за потребе града и општине, довољно и што омогућава организовање рада у складу са стандардима. Једна је од најлепших и најопремљенијих библиотека у Србији. Има више од 60.000 књига из свих области науке и уметноти, а почела је са радом са 560 наслова и имала 212 регистрованих чланова. Чува и богату архиву завичајног фонда часописа, плаката, позивница, штампаних документа...
Посебну целину чине књиге добијене поклоном са посветом аутора и фонд књига на енглеском језику и неколико легата. Библиотека годишње упише до 1500 чланова. Корисници имају могућност да користе фондове Народне библиотеке Смедерево.
Библиотека организује књижевне сусрете, трибине, изложбе, предавања, акције популарисања књиге и читања, кроз бесплатне или колективне уписе корисника. Једно вече пре неколико година гимназијалци и УГ "Свет речи" су посветили Исидори Секулић, а често гостују писци, добитници награда, читани и поштовани списатељи, творци дела чија уметничка вредност инспирише нове генерације на стваралаштво. Библиотека је суиздавач Часописа “Наш траг”. Добитник је неколико ризнања и награда од којих је најзначајнија Сурепова награда Заједнице матичних библиотека Србије.