Морава као најдужа српска река протиче готово кроз половину територије опшине Велика Плана
Године 1969. код села Лозовика, са дна Велике Мораве извучен је стари чамац дужине 12 метара, пречиника један метар. Био ј прекривен муљем и тако конзервиран сачуван од труљења и пропадања. Пренет је код цркве Покајница у Завичајни музеј општине Велика Плана. Чамац је заштићен и покривен надстрешницом, доступан посетиоцима. Научна анализа над њим није извршена због чега се не може поуздано утврдити време настанка. Чамац је уствари дуго храстово дебло издубљено нагоревањем, а претпоставља се да потиче из доба досељавања Срба на Балкан. То потврђује да је река била један од значајнијих водених путева досељеника и староседелаца на полуострву.
Морава као најдужа српска река протиче готово кроз половину територије опшине Велика Плана, осим кроз атаре Крњева, Ракинца, Радовања, Купусине и Крушева, брдских делова који у већој мери гравитирају Шумадији, мање Поморављу. Кроз Плану је њен ток око 4 километра. Пре регулације, био је дужи због меандара, али и опаснији због изливања и плављења плодне равнице у свом приобаљу. Причали су стари да је некада давно река плавила све до Доћана и пруге код Шумадије, а нису заборављена ни казивања предака да су се зими преко леда кретали каравани камила.
Морава је и за римску империју била значајна водена рута. Римљани су је назвали Margus, Западна Морава је била Brongus, а Јужна Angrus. Данашња Ћуприја у римско доба називала се по реци Horreum Margi што је значило Житница Мораве.
У српској историји, њена долина је постала колевка савремене српске државе на почетку 19. века, такозвана, Моравска Србија. По њој је стил градње назван моравски, а школа моравска... Многе песме испеване су у славу Мораву, величале су њену лепоту и плоднос, али су указивале и на њену злу ћуд и водоплавност. И данас Морава за Србе има велику моћ и симболику. Новије генерације музичара посвећују јој савремене песме и кола, без њеног помена не прође ни једно весеље у кафанама и јавним скуповима. 
МОРАВСКА ДОЛИНА
Велика Морава целим својим током протиче најплоднијим и најгушће насељеним подручјем централне Србије, кроз Поморавље које је настало на месту залива некадашњег Панонског мора које се исушило пре око 200.000 година. Скоро половина плодне долине протеже се кроз Багрданску клисуру. У прошлим столећима, била је позната по својим непрегледним шумама, али данас није више ништа остало од великих стабала (грмова). Путописци су бележели, идући овим делом Србије да су прелазили непрегледне храстове шуме: „Кренув из Ливаде превалише поменуту шуму и доспели су три миље к броду реке Мораве, а зове се Дервент по гори под којом лежи, а тако се зове и ближе село. Она шума, премда није одвећ далека, нити одвећ густа, ипак је на злу гласу ради хајдучких заседа. На прелазу састадоше Турке, међу којима бејаше један, по свему судећи отменији, а остала петорица били су Цигани, једним ланцем о врату везани, вођени један за другим, јаукаху и своју невољу причали. Пребацивши Мораву, изађоше гором Лукавицом... „ (Антун Вранчић, цитат из књиге Дарка Ивановића)
Морава је највећа српска река, од града Сталаћа, спајањем Западне и Јужне Мораве тече још 185 километра до ушћа у Дунав, на рукавцу између Смедерева и Костолца. Са својом дужом притоком Западном Моравом укупне је дужине 487 км. Сакупља у своје корито све важније водеотокове зпадног и јужног дела Србије, због чега је кажу пуна лековитих вода. Некада је Морава заједно са својим притокама била дуга ско 600 километара, мелиорацијом скраћени су њени меандри и сведени на садашњи ток, мирнији и мање опасан по околно становништво које у великој мери гравитира њеним обалама. Остала је и даље најдужи водени пут на Балканском полуострву.
Морава и њене притоке још увек плаве обилно и често, а речно дно се издиже упркос рупама које остају иза багера у градовима и селима дуж тока реке уништавајући плодну равницу целим својим током.
МОРАВА – ВАРДАР – ЕГЕЈСКО МОРЕ
Морава је данас пловна само једним делом тока око ушћа. Некада је већи део воденог тока највеће српске реке био скоро ¾ плован у односу на целу њену дужину. Временом су наноси шљунка и песка из притока смањили њену дубину и пловну моћ. Када се средином прошлог века радила мелиорација (1966) намера је била да се поново оспособи корито за пловидбу мање габаритних речних пловила. У првој фази до Ћуприје, касније до Сталаћа. Нишат од планираног није реализовано због трошкова који би испразнили државну касу, па се поново у новије време заговарало уз могуће концесије да се Европа повеже са истоком и југом континента системом канала и речних токова Морава – Вардар – Егејско Море.
Технички проблеми у изградњи оваквог објекта су огромни (ни Морава ни Вардар нису пловни). Није јасно колико би се овај пловни пут користио, а претпоставља се да би цена оваквог пројекта била превисока и да не постоји економски потенцијал (поготово у Србији) да финансира нити да искористи овакав пловни комплекс. У овом моменту нико не разматра ову могућност као озбиљну идеју, нити има назнака о потенцијалним инвеститорима.
Мада је одувек плодна моравска долина била најгушће насељен део Србије, велике поплаве су спречавале насељавање самих обала реке. Једини град на обали реке је Ћуприја, иако је и он више пута претрпео велике штете због близине реке, укључујући и неколико поплава деведесетих година двадесетог века. Други су градови саграђени мало даље од саме реке, укључујући Параћин, Јагодину, Баточину, Лапово, Свилајнац, Велику Плану, Пожаревац и Смедерево. Мања места и села: Варварин, Глоговац, Марковац, Велико Орашје, Трновче, Милошевац, Лозовик, Симићево, Ореовица...
У садашњим условима, на Великој Морави услови за пловидбу постоје само до Љубичевског моста. У будућности је могуће да се, уколико се нађу могућности за финансирање, активира идеја о изградњи система до Егејског мора.
Први пројекат овог пловног пута (1909. год) и данас задивљује својим оригиналним и смелим идејама. Касније је идеја о спајању Дунава са Егејским морем преко долина Мораве и Вардара разрађивана у још неколико наврата (пројекат израђен 1961. године у предузећу "Иван Милутиновић" и заједнички југословенско-грчки пројекат под окриљем Уједињених Нација, 1973-1980. године). У пројекту из 1973. године разматрана је могућност реализације пловног пута укупне дужине 650,10 км (од чега дуж Велике и Јужне Мораве 345,70 км), са 63 степенице (58 брана са преводницама и 5 лифтова). Такође су били предвиђени прикључни пловни путеви уз Западну Мораву до Краљева (дужине73,00 км) и дуж Нишаве до Ниша (дужине 15,00 км). У Водопривредној основи Републике Србије није разматрана реализација пловног пута Дунав – Егејско море у планском периоду до 2021. године, већ је та идеја само наведена као могућност за проширење мреже пловних водотока у Србији у даљој будућности.
Године 1841. до Ћуприје су из Дунава допловиле четири поштанске лађе. Од тада се стално води полемика о пловности Велике Мораве. Данас се покреће питање обновљивих извора енергије и у том смислу се актуелизује изградња хидроцентрала на Великој Морави, које би уједно омогуциле да Морава буде пловна, али и да служи за наводњавање. Постоје и мишљења која све то оспоравају.
КОНЦЕСИЈА
Енглески бродовласници Едвард Бурке и Џон Керне су 1863. године тражили 30-то годишњу концесију на Морави, да би заузврат успоставили пловидбу са два пароброда на Морави. Аустријско Дунавско паробродско друство (ДДСТ) је вршило испитивање корита и пловности Мораве од 1862. године до 1869. године. У том периоду пароброд "МОРАВА", власниство барона Фелдхајма, под заповедниством капетана инжењера А. Приљева, пловио је до Ћуприје. Приљев је тврдио да је разлог наседања пловила углавном непознавања корита реке. Доцније је капетан "МОРАВЕ" Јуранек успевао да доплови до Ћуприје и до Сталаћа, али са српским инжењерским официром Антом Алексићем (1867. године).
Морава није пловна река још од Римљана, неких двадестак векова. Повремено мештани и копачи шљунка извуку са њеног дна зарђала сидра и до два метра распона. Неки се чувају у завичајним музејима, а неки остатак историје проведу у муљу и шикарама уз Мораву. Колики ли су бродови били, под чијом заставом су бродили, занимљиво је приповедати и нагађати у недостатку историјских података и извесних чињеница. Тек по који чамац пресече њене воде, опрезно да се не насуче на спрудове. Бујице преко ноћи промене дно, нанесу песак и камење, дрвеће и грање. Књиге кажу да је ширина тока између 80 и 200, а дубина корита до 10 метара.
Регате љубитеља реке са експедицијама истраживача, плове два пута годишње, од Ћуприје до ушћа и од Јагодине до Шалинца. Кажу путници ове експедиције да наилазе на шкољке, водене пужеве и ракове, убеђени да је вода чиста чим се у њој настањују плашташи. Од Јагодине до Свилајнца, на десној обали реке подигнуто је у време деспота Стефана Лазаревића шест манастира: Јаковић, Томић, Рдошин, Златенац, Добреш и Миљков манастир, до којих је, практично, могуће доћи једино са воде.
Кроз Велику Плану Морава тече лењо, не меандрира као својим првобитним током, плави кад сакупи воде са Рудника, с југа и запада Србије. Рашири корито и избаци наплавину дуж њива и плодних ораница. Укротити се неда. Плове њеним током чамци, регате, истраживачи и љубитељи река. Заустављају се на коначиште код Старог жабарског моста и настављају пут до Шалинца и ушћа у Дунав. Нема више скела. Оне некадашње, којима су се превозили с једне обале на другу ратари, запрежна возла, сељаци на пијаце, ђаци у школе, више не постоје. Ни као остаци историје, музејске вредости. Престале су да бродаре последње средином прошлог века. Најдуже је трајала код Трновча и Старог Села, а оном која је повезивала Орашје и Ливадицу, допловио је у Србију из Бесарабије Карађорђе пред смрт - зна историја како је прошао.
Извор података: Миодраг С. Поповиц, "МОРАВА КРАЉИЦА СРПСКИХ РЕКА", 2006. Велика Плана