ШАЈКАЧА СИМБОЛ СРПСТВА И НАЦИОНАЛНЕ ПРИПАДНОСТИ

Српска национална капа прешла је одавно границе Балкана одакле путује по свету где год иде Србин у потрази за спокојем и бољим животом

Говорити о шајкачи, њеном значају и пореклу, исто је што и распредати причу о береткама, панама шеширу, рубашкама или козачкој шубари. Сви поменути одевни предмети представљају културну тековину једног народа која је на известан начин сведочанство судбине и развоја не само тог народа коме припадају, него и целог историјског и цивилизацијског тока карактеристичног за период настанка.

 Српска национална капа прешла је одавно границе Балкана одакле путује по свету тамо где иде Србин у потрази за спокојем и бољим животом. Као и народ чије карактеристике носи са собом на свим меридијанима свете, ма где да се задеси силом прилика  и потреба ради, сведочи о дугој, бурној и ломној историји. Она је истовремено историјска читанка, подсетник на преломне догађаје народа чији је симбол постала од настанка и остала до данашњег дана. Данас је као део народне ношње неизоставни симбол српства, синоним за балкански херојски народ чије су војнике због јунаштва и одважности поштовали чак и љути противници, али је изнад свега поменутог понос целог народа.

Етимолошки посматрано погрешно је шајкачу везивати за материјал од којег  је направљена. Дакле, није национална капа добила име због меког филца, домаће чоје, шајка, од кога је направљена, нити зато што су је баш тако звали и пре Вуковог тумачења српских речи и израза. Како је нема у Вуковом „Српском рјечнику“, могло би да значи да је порекло именице шајкача из времена новије српске историје.

ВОЈНИЧКА КАПА

Тако се долази до закључка да је шајкача као војничка капа уведена у примену кроз  војничке и чиновничке униформе  седамдесетих година деветнаестог века. Српска капа је и тада прављена од шајка, али у ранијем периоду док није усвојена као национални симбол и део војне униформе, била је у примени као део одеће обичног човека, направљена од материјала који не личи на ручно ваљану чоју. Зато је упутно значење српске капе тражиту у симболима који јој претходе  и који су могли бити пресудни за њену свеопшту примену и улазак у историју. Овакав след размишљања о шајкачи наводи на потребу да се подробно проанализира значење саме речи шајак и утврди до коначног закључка значења речи какве су капе носили Срби у давнини.

Етнолози, међу њима стручњаци за народне ношње и одевање, кажу да се у народу шајком назива мекана чоја (или чоха) домаће израде, а за одевни део начињен од њега каже се да је шајчани или шајкани, као шајкано одело, шајкани капут или чојани гуњ. Шајак није наша, српска изворна реч, ради се о „балканском турцизму“ који је истовремено у употреби и у бугарском и цинцарском језику. Шајак тако значи у првом реду сукно, а потом врсту грубе чоје.

SAJKACA SA KOKARDOM slika O 90245897

Иако су Словени доласком из постојбине на Балкан умели да израђују сукно и од њега правили одећу, технику израде тканине од које су правили капе усаврешили су ропством под Турцима, зато што су азијати за такве ствари били спретнији и способнији – већи мајстори ткалачког или сукнарског заната од наших.

Како је сточарство било превасходна делатност једних и других, разумљиво је да су идући у корак са временом постизали већи напредак у производњи тканина, па и шајка.

Али ни овај след размишљања и закључака засигурно не потврђује да је шајкача добила име по томе што је шајк пресудио њену судбину. Могло би се даљом анализом утврдити да ли и колико су шајке, плитки чамци на српским рекама могли да утичу на име капе.

Да је шајкача једна једина, само српска и само наша, од нашег материјала, рађена у српским сељачким кућама, није тешко закључити, тим пре што су капе у Црној Гори равне, овалне, беле, од пустине (пустењаче) или ваљалице какве се срећу у племенима Роваца, Мораче и Дробњака... Појављују се и као ћулав од белог сукна код Старих Влаха и ћулај код Херцеговаца, али и као ћулав у Шумадији.

Посебну врсту плитких капа, округлог равног дна и ужег обода, чини капа која се у старој Црној Гори, црногорским брдима и северној Херцеговини назива шишак, а у околини Мостара, Стоца, Љубиња, Билеће и у Поповом пољу називају је завратка или заврата, зато што се носи за вратом, или пак зато што се заврће приликом израде.

НАРОДНА НОШЊА

Ако се већ говори о капама из давнина, пре шајкаче, значајно место припада и посебној врсти оглавља које су користили припадници српске граничарске и добровољачке војске – фрајкорци. Имали су народно одело и међу врстама њихових капа се истицала црвена шепица. Ова капа у свом називу одаје словенску “давнину” и представља претаћу шајкаче.

За установљење шајкаче, као и за сам њен назив, од пресудног је значаја капа коју су носили Срби граничари у Шајкашкој. Назив Шајкашка земља сачувао је сећање на српске ратнике-лађаре који су у Подунављу имали дугу и блиставу историју. И коначно ту смо – откуд и зашто шајкача.

„Страх и трепет на води, српски шајкаши су били одлучујућа сила при одбрани, као и при турском освајању. Победа је била тамо под чијом су заставом они наступали. Почетком 18. века српски шајкаши, који су се после Свиштовског мира (склопљеног 1606. године) налазили под управом свога племства, стационирани су у Комарну (шест чета), Ђеру и Естергому (по две), одакле их Аустрија пресељава, на основу одлуке од 19. фебруара 1763. године у југоисточни део Бачке, у угао што заклапају Дунав и Тиса, образујући од њих граничарски шајкашки батаљон у оквиру Војне крајине. Шајкашки батаљон ће ту господарити на овим рекама, док шајкаши буду Бечу потребни, све до укидања шајкашког батаљона 1852. године, када ће се преиначити у пешадијски батаљон, који ће се такође укинути када се развојачи Војна крајина (1873. године). Као историјски спомен на храбре српске речне ратнике шајкаше остао је назив тла између Тисе и Дунава Шајкашка, која је тако названа по њима.“

8140998 orig

Нема поузданих података како су шајкаши називали своју капу и има ли директне везе са настанком мита о шајкачи. Препуштено је следбеницима да измаштају. Извесно је да је капа коју су они носили званично уведена као део униформе у војску Кнежевине Србије и да је она била идентична данашњој шајкачи. Поуздан је и податак да је шајкача, то јест капа за војнике која „има форму граничарске капе“, уведена прописом српске државе 1870. године. Као шајкашка капа, дакле као део ношње конкретних граничара, названа је у пропису 1876. године, којим је наложено да народне старешине носе „шајкашку капу“, каква је одређена и за народну војску. Тако долазимо до решења загонетке о шајкачи. Као капа војника и нижих чиновника шајкаша, шајкача је убрзо прихваћена као званична капа српских ратника у бојевима 1876—1878. године. Отада је почело њено нагло проношење и прихватање у новоослобођеним крајевима, да би 1912. освојила Косово, Скопску Црну Гору, северни део Македоније, југ Србије... Како се обједињавало српство и Србија, текло је ширење и свеопште прихватање шајкаче за симбол српства.

Временом је шајкашка капа добила скраћени назив шајкача, и постала видљиво војничко обележје, а за трећепозивце, који су позивани само када је државни и национални опстанак био довођен у питање — једино војничко обележје била је управо шајкача. Ништа и нигде без ње, рекли би Срби, вековима храбри ратници, борци за слободу, одважни чувари српства и свега што издваја овај мали народ од других.

ШАЈКАШИ

И коначно, шајкача је названа по шајкашима, а они по шајци, бродићу на којем су овековечени. Шајком се, осим врсте чамца са два или четири весла, назива речни ратни брод, који је био у употреби од 15. до 19. века. Овај нарочити ратни бродић  био је у употреби на рекама црноморског слива, јер се у 16. веку на водама у Украјини јављају козачке шајке (казацкаја чајка) у борбама са турским галијама.

Шајка је лађица за превоз по реци, позната под тим или сличним именом, не само у словенским него и многим другим европским језицима у окружењу, где се појављује са нешто модификованим облицима и изговором. Присутна је у мађарској, румунској, новогрчкој, турској и италијанској транскрипцији.

Почетком 19. века долази до великих промена у начину одевања Европљана када већина народа напушта своју традиционалну народну ношњу. Остављена по страни, као симбол прошлих времена, доказ промена и напретка у техологији и култури, користи се само у ретким приликама да би се истакла традиција и национални идентитет.

Под утицајем Европе и Србија мења своје навике. Од ретких националних обележја, којима ни време ни модернизација не могу ништа, за опстанак се изборила неким чудом управо шајкача. Остала је скоро непромењена - плитка капа равног дна, какве су, под разним именима биле готово увек, у различитим временским периодима, распрострањене код нас Срба. Не само што се тврдокорно одупрла налету новог таласа и сама је утицала на то да покривала за главу која су од другог материјала добију неку њену карактеристику.

МАЛА ПЛИТКА КАПА

sfkjsaglkfdg

Плитке капе су, према сачуваним скицама и ретким аутентичним примерцима,  биле одлика ношње средњевековних Срба. Помиње се у неким записима да се по српском начину одевања у мушкој ношњи препознавала сасвим мала и плитка капа.

“Капе из којих се развила црногорска (херцеговачка) капа, коју је тек владика Раде (Петар II Петровић Његош) почео да уводи, биле су типа шишак, заврата и кариклија, чији је прототип врло велике старине. Митар С. Влаховић је, уочавајући мале плитке капе код Дачана и старих Грка, препознао овакву капу још и на земљаној статуети, на такозваном кличевачком идолу из гвозденог доба, на којем је „представљена мања равна капа слична шишаку“.

Сада је и више него јасно зашто су Срби тако поносни на шајкачу и због чега је увек присутна тамо где је народ који се вечито бори за нешто, чак и за то да покаже и докаже да је нешто само његово, нешто што идендификује његово национално обележје, што не може бити туђе; ако ни због чега другог, онда бар због тога што нико више не воли нешто што је српско од нас самих Срба, ма где да смо и због чега тамо јесмо. Шајкача нас је одржала, зато и јесте призната и уважена од када је настала па до данашњих дана. Има је свака кућа, део је многобројних ритуала, обавезни реквизит српске ношње. Min Kultura2