Изузетно вредну уметничку целину у цркви Светог Вазнесења у Старом Селу представљају иконе на иконостасу, које је 1885. године осликао један од највећих представника српског реалистичког сликарства Ђорђе Крстић
Црква Светог Вазнесења у Старом Селу, некада Старом Аџибеговцу, подигнута је 1882. или 83. године, није прецизно утврђено због спорне документације на коју се наилази у летописима и пописним листама цркава из периода првог нововековног краља Србије, Милана Обреновића. По категоризацији Регионалног завода за заштиту споменика културе Смедерево стављена је на листу културних добара 1986. због иконостаса који је урадио чувени српски сликар оног времена Ђорђе Крстић. Бавио се и религиозним сликарством. Осликао је иконостасе у нишкој Саборној цркви, Чуругу, Лозовику, Старом Аџибеговцу. То вредно уметничко дело у Старом Селу пуно црвоточине пропада и чека конзервацију како би се оригиналне уметничке слике светаца и библијских сцена сачувале за наредне генерације.
Црква је изведена у духу ханзенатике по пројекту Светозара Ивачковића, ученика и следбеника данског архитекте Теофила Ханзена, који је своје знање преносио студентима на универзитету у Бечу. Неовизантизам као архитектонски стил Хансен је увео средином 19. века са циљем да поново актуелизује принципе византијског градитељства дужег историјског периода који је оставио за собом чувене грађевине на територији Балкана, Мале Азије и некадашњег пространог Римског царства. Имао је бројне следбенике међу српским градитељима што се осликава на великом броју цркава широм Србије из те епохе. Црква поседује лепе и вредне примере икона, богослужбених књига и сасуда као и комада црквеног мобилијара. У њеној порти постављен је 1933. године споменик у знак сећања на пале ратнике у Првом светском рату из овог краја.
ХАНЗЕНОВА ШКОЛА
Црква у Аџибеговцу пројектована је као једнокуполна грађевина основе слободног крста. „Просторно је подељена на споља тространу, изнутра полукружну олтарску апсиду на истоку, наос са правоугаоним певничким просторима и малу припрату на западу. Засведена је полуобличастим сводовима на чијем је пресеку над наосом конструисана купола. Дух Ханзенове школе очитава се у обради фасада почев од блоковитости и транспарентности спољних површина на које се рефлектује унутрашња подела простора до карактеристичних прозорских отвора у виду монофора, бифора и квадрифора.“
Неовизантизму у архитектури и сликарском изразу припадало је значајно место унутар реформе црквене уметности у Краљевини Србији. Након српскотурских ратова од 1876. до 1878. године, у источној и југоисточној Србији дошло је до успостављања мира, стицања независности и укључивања градова: Ниша, Пирота, Врања, Лесковца и Прокупља у састав слободне Србије. Једна од првих цркава подигнутих након ових бурних збивања, црква у Расници, носи печат промена које су се одигравале, како у верској, тако и у уметничкој сфери. По узору на њу грађене су бројне цркве у Србији, па и аџибеговачка.
Изузетно вредну уметничку целину у цркви Светог Вазнесења у Старом Селу представљају иконе на иконостасу, које је 1885. године осликао један од највећих представника српског реалистичког сликарства Ђорђе Крстић. Регионални завод за заштиту споменика културе Смедерево изводио је радове на цркви и звонику у периоду 2002-2004. године. Пројекат конзервације иконостаса израдио је Републички завод за заштиту споменика културе Београд 2002.године, али до данас нису обезбеђена средства за извођење радова.
Светом архијерејском литургијом на Мратиндан, у недељу 25. новембра, 2004. црква Светог Вазнесења Господњег у Старом Селу, обележила је 120 година постојања. Литургију је служио епископ браничевски др Игњатије Мидић. Овим поводом месни парох свештеник Слободан Аврамовић добио је чин протонамесника, чиме је и званично окончана санација крова и уређење једне од најстаријих богомоља у поморавском крају. За конзерваторске радове на иконостасу било је потребно још 1.787.000 динара, што је требало да обезбеди Министарство вера. Иконостас са 26 икона је 1885. године осликао Ђорђе Крстић. За једног од највећих српских сликара ово је била прва поруџбина након његовог повратка са студија на Академији живописа у Минхену.
После вековног постојања иконе су почеле да пропадају и на интервенцију стручњака Републичког завода за заштиту споменика културе отпочела је акција прикупљања средстава за очување националног блага.
ЂОРЂЕ КРСТИЋ
Да је иконостас право благо није тешко закључити на основу старости, стила израде, понајвише због потписника вредног утеничког дела. Крстић је један од најпознатијих српских сликара реалиста. Својим преданим стваралаштвом, а нарочито борбом за национални стил, дао је јединствен печат српској уметности последњих деценија 19. и прве деценије 20. века.
Рођен је у Старој Кањижи 1851. године, где је завршио основну школу. Занат изучава у Сремским Карловцима и Београду, па школовање наставља на Богословији. Усавршио је знање и унапредио сликарски дар на Ликовној академији у Минхену, где је и остао до 1883. године. Ту су настала његова прва дела под утицајем немачког реализма: Утопљеница, Анатом, Писац јеванђеља.
Ђорђе Крстић је, школујући се на западу прихватио технику реалистичког сликарства на тамној битуменској основи као и теме из свакодневног живота. По повратку у Србију, 1883. године, започиње стваралаштво везано за рад на терену и наруџбине Српске православне цркве.У том периоду настају идиличне слике: Пејзаж са Косова поља, Из околине Чачка, Из Лесковца, Студеница, Жича. Насликао је и више иконостаса, од којих посебну пажњу заслужују онај у Чуругу и у нишкој Саборној цркви, али и поменуте композиције на иконостасу у аџибеговачкој Вазнесењоскј цркви.
„У иконопис је унео нови, минхенски начин рада, употребивши мрке боје и применивши проблем светлости и сенке, са тежњом да постигне што пластичнији израз, покаже што јаче ефекте. Чурушки рад је "круна" његовог рада, изведен по његовој замисли да су све иконе повезане у јединствену визуелну целину. Нишки иконостас није завршио (1884—1891) јер су његове слике сматране исувише профаним, посебно слика "Смрт кнеза Лазара", која никада није постављена на иконостас. У пожару 12. октобра 2001. изгорео је Саборни храм у Нишу, а са њиме и овај вредни иконостас са једанаест икона Ђорђа Крстића. Тако сада његове иконе красе само четири православне богомоље.
Први иконостас је урадио за храм у Аџибеговцу (Старом Селу; 1883-1885), па осим Ниша, још 1894. године у Лозовику, те на крају у родном крају - Чуругу (1895—1897).
ЈОВАНОВО УСЕКОВАЊЕ
„Крстић је био члан Српског ученог друштва и почасни члан Српске краљевске академије.
Романтична је била његова велика љубав према народној поезији, српској историји, према Војиславу Илићу, Змају, најзад, у суштини романтично је и оно његово загледање у средњовековно српско сликарство, које је он покушао да разуме, и пригрли као непресушни извор највеће ликовне инспирације.“ Крстић се, заједно са Пајом Јовановићем и Урошем Предићем, сматра једним од најзначајнијих представника реализма у српском сликарству, али је његов стил антиципирао неке иновације које ће сазрети тек у модерној уметности 20. века.
За иконостас цркве у Старом Аџибеговцу, Крстић је углавном радио појединачне фигуре и само понеку композицију. Како кажу стручњаци за конзервацију уметничких дела, због његовог несрећног технолошког поступка при сликању — у питању је асфалтна подлога кобна за трајност првобитних боја — слике на иконостасу у Старом Аџибеговцу скоро су сасвим пропале. Најбоље су очуване четири иконе, а међу њима је најлепша "Јованово усекованије". Мала је по формату, са неколио фигура и сценом добро компонованом, истакнутим покретима и јасно израженим ставовима ликова. Исти начин израде иконе примениће касније Крстић на најуспелијем иконостасу у Чуругу и јединој икони у Лозовику "Христово васкрсење", која је само варијанта исте композиције из Старог Села. "Тајну вечеру" у Аџибеговцу слика по Леонардовој копији.
Усековање се и колористички одваја својом префињеношћу и зрелошћу у односу на остале иконе из групе. Појављује се осетљиво сликана сиво-пурпурна хаљина на војнику, плава на човеку иза Саломе, уз местимично додавање зелених и црвених тонова засићених у пасти. 