БОРБА ЗА ОПСТАНАК КРОЗ ОЛУЈНА ВРЕМЕНА

Трновче, jедно од најмањих села у доњојасеничком крају, лежи у долини Мораве од које је удаљено непуна два километра

Малим селима, удаљеним од главних саобраћајница, без мноштва становништва и природних могућности за развој, далеко је теже било да опстану на истом месту кроз векове него већим насеобинама. Ишли су у збегове пред моћним непријатељима, расељавали се, припајали већим селима, враћали на огњишта и почињали испочетка. Такву судбину имала су и данас мала села Трновче, Крушево, Купусина и Пиносава...

Трновче, jедно од најмањих села у доњојасеничком крају, лежи у долини Мораве од које је удаљено непуна два километра. Бавећи се истрживањима у селима Смедеревског поморавља и Доње Јасенице, Боривоје Дробњаковић је 1924. године записао да  се између села и Мораве пружа Блато, пространа мртваја којом је некада текла Морава. „Пуно је воде када надође река а „кроз сред села“ тече Језава. Корито јој је готово затрпано земљом и муљем тако да се на неким местима једва распознаје водоток. Од поплава село се брани насипима и јазовима. Извора нема, пије се бунарска вода, село је збијеног типа, са кућама груписаним поред путева.“

Није се много тога променило од периода када је Дробњаковић сачинио ову белешку. Предање каже да су мештани дали реци ово име зато што је локалном становништву изазивала језу због честог плављења и наношења велике штете. Протицала је кроз средиште насеља све до шездесетих година прошлог века када су је укротили регулацијом тока. Сељани се деле на махале: Грчац, Кошарску, Чолачку, Језавску и Влашку.

ТРНОВЧА

И данас су остали ови називи и по њима се распознају мештани. Истражујући грађу за монографију о Трновчу историчар Дарко Ивановић наишао је на податак да се назив села Трновче (Трновча) први пут јавља у документима из 1476. године у дефтеру Смедеревског санџака. Потом се овај назив понавља крајем 18. века у време расељавања села Ливади. Према народној традици мањи број Ливађана „избегао је трње“ и основао село Трновче. И у млавском крају постоји насеље истог имена чији корени датирају из истог периода, али немају никакве везе због приличне удаљености. Вероватно само сличност окружења због чега и једно и друго село асоцирају на трњаке које су морали досељеници да крче да би себи обезбедили земљу за обраду.

„Трновча је раније била у Селишту, заједно са Ливадицом, Великим Орашјем и Крњевом. Кад су Турци завладали, становништво данашњег Трновча се раселило са Селишта и дошло у шуму код данашњег Савановца. Пошто и овде нису били сигурни, то напусте и ово  место и оду у трње ближе Морави и оснују данашњу Тровчу“, пише Дробњаковић и објашњава подробно порекло настанка села и имена насеља.

„Трновче је преживело олујне ратове и катастрофалне ветрове историје, који су га немилосрдно тукли и терали Трновчане да се склањају са удара близине вликог царског пута, да напуштају привремено своја огњишта, али да никада не напусте завет светог Крштења, који се чува докле год је човек члан црквене заједнице и докле год има место окупљања и дијалога са Богом“ – написао је протођакон Златко Матић у предговору за Ивановићеву књигу о најмањем селу у овом крају.

И управо је црква била та на коју су Трновчани чекали столећима да би је добили тек у новије доба, на почетку новог миленијума, саграђену прилозима мештана и браничевске епархије. До тада су били готово једино село без сопствене цркве, а молили су се у оближњим богомољама Милошевца, Крњева и Орашја. Прва школа у Трновчу основана је 1854, а њен први учитељ био је Обрад Радосављевић.

У честим сеобама и бежанијама од непријатеља, изгубила се значајна грађа о селу па се, поред тога што је мало по пространству и заостало по технолошком напретку, о њему зна посредним путем, документацијом суседних насеља у којима се спорадично помиње Трновче.

ЦРКВА

Трновчани иако нису имали цркву у свом селу развијали су духовни живот у својој парохији обављањем црквених обреда у милошевачкој цркви, богомољачком покрету, монаштву и дугогодишњој градњи своје цркве. Упркос смањењу броја становника, Трновче се развија у послератном периоду у савремено село које је улагало велике напоре да досегне  привредни и културни развој већих околних насеља. Његови мештани радо се сећају ФЕДРАС-а, фестивала драмских аматера села Србије, дичећи се колико има оригиналности у тој идеји и потребе да путем уметности искажу себе и помогну другима да се културно уздижу. Идеја за фестивал који траје више од пола века потекла је управо из овог села. Било је некада и добрих зарада од корпарства. Преплитањем прућа у корпе, столице и баштенске гарнитуре, негујући вишевековну традицију, бавиле су се многобројне породице. У једном периоду процвата ове врсте заната половина села је пласирала своје производе од врбовог прућа широм Југославије и ван њених граница. На карти региона Трновче је било означено као центар корпарства.

Своју хуманост показали су мештани овог питомог поморавцског села хранитељством. У непосредној близини Милошевца бројне породице преко Центра за породични смештај деце без родитељског старања збрињавале су и одгајале штићенике установе. Многи од њих након пунолетсва и завршеног школовања одлучивали су да остану под окриљем својих хранитеља и стварали своје породице изјашњавајући се као Трновчани.

Са Орашијем, Трновче је чинило општину до краја 19. века. У првој половими 18. века Трновчани су саградили прву цркву која се звала Маџарска, иначе су ову цркву користила сва околна насеља. Ова црква је убрзо напуштена, јер је Морава поплавила и цркву и гробље. Трновче се помиње у арачким списковима и имало је 1818. године 35 кућа а по попису из 1921. године у селу је било 293 куће са 1.393 становника.

ПОРОДИЦЕ

За најстарије породице се сматрају Влајковци, Чолаци и Пурићи. Влајковци и Чолаци су старином од Косова и њихови су преци овамо дошли из старог насеља Ливадице. Обе су породице данас многобројне и имају велики број кућа. Зову се општим именом Влајковци и Чолаци, али имају разна презимена. Остале су породице дошле из разних крајева.` . (подаци крајем 1921. године).[

Мештани Трновча борили су се за опстанак и локалну самосталност, а нарочито у областима задругарства, здравства и ловства. Ипак, они и даље немају своју самосталну основну школу и пошту, здравствену амбуланту и апотеку. Све то недостаје због ниског наталитета и све мањег броја ђака. Прошле године нису имали ни једног ђака првака, а у предшколском одељењу, као припремном за наредну годину,  било је само 11 малишана.

Село са 315 кућа од самог настанка се бори за опстанак. У Великом рату погинуло је  137 бораца из овог села. Расељавали су се и осипали годинама. И данас је остало једно од најмањих села у округу, а мање од њега је једино Крушево које је временом изгубило статус села и преточило се у засеок Великог Орашја.

Наредбом кнеза Милоша Обреновића, 1832. Године, вршено је груписање села. Том директивом расељена су села у смедеревској нахији Баре и Златарић. Барани су се преселили у Крњево и Милошевац, а житељи Златарића прешлу су у Ракинац, Марковац и Доњу Рачу. Тиме су ова села престала да постоје. Наредбом је било предвиђено и да се Крушево расели и припоји околним местима. Домаћини из овог села преко Рита, одлазили су у оближњу Малу Плану, делом у Бресје и Велику Плану, али су се кратко задржали на новом станишту. Када се заборавила наредба, вратили су се на огњиште и поново формирали село. Остали су тамо до данашњег дана. Има само педесетак кућа, углавном су остала старачка домаћинства, али и даље слови као најмање насеље у општини и околини. И као такво опстаје деценијама. Не гаси се, али и не расте.

СРПСКА СОЛИДАРНОСТ

У књизи Боривоја Перића, „Морвска свитања“ забележено је неколико знимљивих ситауација из сада већ далеке прошлости. Да би се ублажиле последице суше, поплаве и неродних година, Министарство народне привреде Србије 1866. године је наредило да се по селима формирају општински кошеви. По овој наредби, за време родних година сва домаћинства у селу била су дужна да за општински кош  издвоје 50 ока кукуруза. Од обавезе су могли да буду ослобођени само најсиромашнији проценом Општинског одбора. На пролеће, кад нестане хране, вадиле су се робне залихе и давале на зајам угроженим породицама. Приликом преузимања они су морали да се обавежу да ће у родној години вратити позајмицу сопственом летином. Општински кошеви су опстали као фондови солидарности све до рата. Тако се догодило да су пред долазак Немаца у Милошевцу сељани провалили кош и однели сав кукуруз. За време нове власти ове „институције“ нису биле у функцији.Min Kultura2