Миодраг Стојадиновић у кућној радионици израђује опанке за све прилике. Спретно, са пуно искуства и страсти као да у обућу за фолклорце уплиће део себе. Од старог заната који одумире себи је обезбедио егзистенцију, заједници и потомцима незаборав.
Више од пола века негује се опанчарски занат у породици Стојадиновић. Миодраг је од оца наследио умеће преплитања опута од праве коже, сада покушава да научи сина занату који, судећи по његовом ангажовању не одумире, иако су опанци одавно изашли из свакодневне употребе и постали реквизит етно нслеђа, сувенир и поклон коме се радују наши земљаци широм света. Његови опанци су обућа за све прилике – користе их фолклорци, глумци, љубитељи удобне и меке обуће за по кући, ако неко воли и за излазак. Израђени су од праве овчије коже, украшени кљуновима, или без њих, са преплетом од танких тамнијих трака од кучеће опуте.
Да се од овог умећа може добро зарађивати, више него од пољоприврде или неких других уобичајени послова, уверио сe Миодраг када је одлучио да региструје радњу и отпочне делатност која ће му омогућит сигурну зараду и обезбедити пензију.
"Мој отац се бавио опанчарским занатом више од 40 година. Наставио сам иако нисам веровао да ће ми ово знање доносити лепу зараду, посебно у периоду када више нико није носио опанке, нити имао потребу да их купује. Надам се да ће и мој син наставити како би се традиција пренела на нове генерације и занат остао унутар породице" – каже занатлија који празником и викендом, на манифестацијама и саборима излаже разноврсне опанке, свих облика и величина и заокупља све већу пажњу посетилаца сајмова и вашара.
"Посао је добро плаћен, много више него нека друга занимања. У кући сам, не плаћам закуп, кад произведем робу по наруџбини, углавном веће количине за фолклорне ансамбле, друштва и удружења грађана, наплатим по поузећу или преко рачуна, како коме одговара. Бављење овим занатом оставља ми довољно простора да се бавим и другим пословима, пољопривредном и обавезама у кући. Регистровао сам радњу и добио субвенцију као предузетник" – истиче предности заната којим се бави опанчар Стојадиновић, предузетник са пројектом који обећава лепу будућност.
Очување традиције и старих заната под заштитом је државе као културна баштина народа који се све више враћа својим коренима. Подстицајна средства добијају се преко пројеката који се финансирају из Регионалне развојне агенције и Владе Србије.
СТАРИ ЗАНАТИ
"Имамо право на кредит са повољним каматама од један посто и грејс периодом од годину дана. Можемо да се бавимо извозом, да тражимо помоћ и сугестије када нам је било шта потребно у организацији рада" – предочава све предности посла за који се определио и одлучио да се бави региструјући занатску радњу. Негативних страна готово да нема, или не жели да их примети задовољан учинком и пласманом робе која му доноси на месечном нивоу често више од просечне зараде. Овакав развој догађаја сматра наградом за истрајност и непоколебљивост у неговању традиције с обзиром на чињеницу да се занатом бави од десете године.
Купују људи опанке деци кад проходају, воле их стари као папуче за по кући, а често прелазе границе Србије као сувенири које радо пазаре странци не хајући много за цену. "Мушки опанци имају кљунове, али може се и без њих. Како ко воли. Нису лепши ако имају кљунове, једноставно неко друштво за наступ тражи опанке са кљуновима, други обичне, без много украса и детаља" – преноси искуства опанчар који на саборима пред муштеријама стрпљиво демонстрира своје умеће и одговара на многобројна питања зачуђених посматрача. За пар опанака ручне израде ваља издвојити око 3.000 динара. Кажу није много за огромно задовољство које пружа традиционална обућа од праве коже, лагана и мека као рукавице.
Обућа играчима траје две до три године, кад се излижу, поцепају и попусте каишеви, ето њих поново код мајстора Мике за нове, лепше, удобније опанке који сами воде коло, играју од срца, клижу по позорници куд их ноге носе. Лака корака, ведрог осмеха у народној ношњи, лепи за око, срцу драги љубитељима традиције, фолклорци свих генерација, најмилије су муштерије опанчарима.
ФЕСТИВАЛИ
И није само мајстор Мика једини опанчар у крају. Има их из Милошевца, Лозовика, Крњева... Свако окренут својој територији, заједно на презентацијама и фестивалима. Размене искуства, посаветују се, сазнају нешто ново.
У потрази за основним подацима о традиционалној српској ношњи и обући, није тешко радозналим трагачима да уз помоћ савремених технологија сазнају све што их интересује о опанку кроз време и историју. Потрудили су се Срби, којима је очување етно наслеђа усађено у крвоток, да српски опанци опстану у свим облицима и својим изгледом новим генерација предоче како је текло време. Како су опанци били основна обућа већине становника у селима Србије до прве половине XX века, јасно је зашто су омиљени симбол српства уз шајкаче и јелеке. Кожна, лака, сасвим плитка обућа, равног или лучног облика, састоји се од стопала, лица и опуте или каиша за везивање. Од основне форме комада свињске коже величине и облика стопала, који је у прошлости задовољавао елементарну човекову потребу за заштитом ногу на простору Србије у вишевековном трајању, развило се неколико врста опанака.
ПРЕСНИ ОПАНЦИ
„У зависносги од употребљене врсте коже и начина израде, израђивани су и ношени: пресни опанци од неуштављене коже израђивани у кућној радиности; црвени опанци или црвењаши од полуштављене коже, рађени мануфактурно и ђоновски (грађени опанци) и опанци капичари од уштављене коже израђивани у опанчарским и обућарским радионицама широм Србије“ – стоји у објашњегу изгледа и намене обуће као саставног дела народне ношње, али и предмета који су били некада у свакодневној употреби Срба. И по њима, као по данашњим робним маркама, могло се распознавати колико је ко имућан и колико способан да унапреди себи живот.
Пресни опанци су прављени од непрерађене, само усољене и на сунцу осушене говеђе, свињске, козје или бивоље коже. Кројени су према облику и величини стопала, а опутом провученом кроз отворе или омчице дуж ивице формиран им је облик и причвршћивани су за ногу.
Ови ситни детаљи, поред основне намене да повежу делове обуће, имали су улогу и да је улепшају. На простору Србије, има две врсте опанака: прешњаци и врнчани.
За разлику од прешњака, чије је лице веома плитко и често само делимично покрива горњи део стопала, врнчани опанци имају лице од врнчаница – опуте, које је могло да буде, плиће или дубље, украшено или без украса.
„Пресне опанке претежно је носило сточарско становништво у планинским пределима динарске и централнобалканске зоне. Ова врста опанака потиче из најранијег периода људске цивилизације и трајањем у континуитету, кроз средњи и нови век ношена је од крајњег севера (Естонија ) до крајњег југа (Грчка ) Европског континента. На Балкану је ова најједноставнија обућа, израђивана, и ношена као радна обућа све до прве половине XX века. Народни називи за опанке од непрерађене коже су: пријесни, пресни, прешњаци, сировари, шиваћи или кртице. Црвењаши су добили назив по боји полуштављене говеђе коже од које су прављени. Изгледом су били слични врнчаним опанцима, мада јачи и бољи. Почели су да се израђују у Ужицу средином XIX века. Ужице је постало центар из кога се њихова израда раширила и у друге крајеве Србије.“
Опанци, означени као капичари се састоје од ђона, лица, дела за прилично плитом петом и каиша за везивање. Лице од једног комада коже као капак покрива горњи део стопала па су према томе опанци добили име. Налик су чарапама које су плеле жене да би се заштитило и утоплило стопало. Највише су израђивани и ношени у панонским равничарским пределима, граничним посавским и подунавским областима. Називани су још и банатски, пречански, швапски, лубаши и заклопљени опапци. Били су саставни део новије ношње панонског типа, а сматрани су елементом европске културе у култури одевања Панонских Срба, иако их је било и у унутрашњости Србије и њеном централном делу, тим пре што је у том периоду било миграција становника и одласка великих група народа у збегове пред моћним непријатељима.
ЂОНАШИ
Ђонаши или грађени опанци су прављени од уштављене говеђе коже и представљју виши степен развоја технологије обраде коже. Састоје се од ђона, лица, врха и каиша за причвршћивање. Лице је исплетено од танко исечених трака мекше коже (премет и преплет). Од њиховог односа зависило је да ли ће опанак бити прост, полупокривен или покривен. Лепши, са више украса. На простом опанаку преплет је био урађен средином и дуж ивица, а на покривеном, целом ширином. Највише су ношени прости опанци за свакодневну употребу, свечанији су били пажљивије рађене и са више детаља који су их улепшавали, а нису доприносили удобности и трајности..
Врх, као кљун, је најизразитији и најпрепознатљивији део грађеног опанка. Отуда често примењивана синтагма у песмама „опанчићи на кљунчиће“. Овај украс настао од набора при обликовању ђона, постао је његова главна одредница и елемент за распознавање типа опанака. Према облику, величини и начину на који је савијен врх опанка, разликују се типови опанака. Правило је да је на женским опанцима кљун мањи или да га нема, као на опанцима у источној Србији.
Бројни локални називи за грађене опанке сведоче о њиховој општој прихваћености код српског становништва. Опанци најчешће носе име краја у коме су израђени или пак име означава неку њихову особину. У Србији су ношени шабачки, ваљевски, ужички, шумадијски, космајски, качерски, колубарски и моравски опанци али и носке, мрки, килаши, шиљкани, кукичари. И сви се они по нечему разликују и препознају међу фолклорашима и етнолозима којима управо та разноликост указује на порекло и место настанка опанка.
ГРАЂЕНИ ОПАНЦИ
Грађене опанке у Србији занатлије израђују од друге половине XIX века. Првобитно су били обућа за свечане прилике. Касније, уступајући место савременој фабричкој обући, постали су углавном радна обућа. У западној Србији више су израђивани и ношени грађени опанци, а у источној пресни. У Шумадији и Поморављу ношени су опанци који се и сада могу видети као сувенири или саставни део народне ношње. Неки имају кљунове, други не, од преплета и украса зависи да ли су из мајсторске радионице традиционалног типа, или су серијски прављене за потребе фолклора и туризма.
КОМ ОПАНЦИ ...
Вук Караџић у “Српским народним пословицама” даје овакво објашњење: “Кад се казује да ће се ко с ким побити или свадити, па ко буде јачи, или ко шта докопа. Ваљда да су се негда двојица отимали око обуће, па је један уграбио обојке, а други опанке.”
И ово објашњење делује прихватљиво, јер је боље у каквој отимачини добити опанке него обојке, као што је боље у борби на живот и смрт остати у опанцима, дакле жив, него без опанака – мртав и изувен.