Богатство традиције и маштовитост народа у тешким временима огледа се у разноврсности и занимљивости свадбених обичаји од којих су неки надживели све промене и утицај модернизације.
Били су и остали важни догађаји не само за младенце него и за чланове уже и шире породце. Према народном веровању у Србији, ови обичаји будућим супружницима доносе срећу и балгостање. Сем ове симболике поштовање наших обичаја укључује у чин венчања и родбину и пријатеље, због чега су свадбе биле прилика да се гости забаве, развеселе и приреде доживљај за незаборав младенцима.
Са радошћу се планира весеље, а са радошћу бирају родитељи и парови шта ће испоштовати од традиције кад приређују свадбу. У Великој Плани су некада за своје синове родитељи просили девојку. Била је то „прошевина“, „прстен“ или „јабука“, како за кога. Свекар је девојку даривао јабуком искићеном новчићима, свекрва златним накитом. Свекар и таст, пријатељи од овог догађаја, погађали су се око плаћања и мираза.
У стара, већ заборављена времена, свекар је таста даривао чизмама, а ташту (прију) кожухом. Данас се о томе више не прича, мало ко зна да се тако стицало поверење међу пријатељима и у знак добрих односа и дугог пријатељства зарад дуговечне љубави младенаца делили практични поклони.
Млада је носила свечану народну ношњу, тек у 20. веку по угледу на градске и варошке свадбе облачила је белу хаљину, венчанису са велом украшену цвећем и бисерима. Носила је дарове у специјално израђеним шкрињама од дрвета, а у њима су биле спаковане рукотворине које је девојка спремала за мираз. Када би дошла у кућу свекрва јој је везивала кецељу и давала векну хлеба да унесе са собом. Прескакала је карлицу пуну воде и бацала сито са пшеницом и кукурузом на кров. Ако остане на крову, биће дуго у кући, покрај мужа за кога се удала. Ако се пак сито скотрља са црепа, неће се остарити поред њега. Да би било порода у браку подизала је мушко дете неколико пута у ваздух. Било је то наконче за кога је припремила са даровима белу кошуљу или неко друго бело платно од кога се могла направити одећа за дете.
Само нешто од тога је остало као траг древних обичаја, а колико зависи од жеље младенаца да испоштују традицију, у великој мери и од могућности, како новчаних тако и просторних. Није једноставно поставити јабуку на врх зграде и гађати је одоздо, па макар стари сват био олимпијски првак у стрељаштву. Како да се сито баци на кров вишеспратнице, и тако редом, обичај за обичајем у “непримереним” градским условима становања и свадбарења. Ипак, обичаји су лепи, симболични и свако ко може, пожели да их пренесе на следећу генерацију и примени их баш за свој најрадоснији дан.
ПОБЕГУЉЕ
Догађало се у стара времена да момак не види девојку пре венчања, нити она њега. Било је то као игра на срећу. Неком се заломило пун погодат, неко је пак доживео разочарање, али се против воље старијих није смело.
Временом, правила су постала мање стриктна, могло се и мимо договора нешто решити међу младима, па су неретко моме бежале са изабраником свог срца иако им родитељи нису дозвољавали да сами одлучују.
Или су момци организовали крађу невесте и тако себи обезбедили будућност какву желе, а не жену какву им родитељи бирају.
Када је све ишло регуларним током, прстен па весеље, званице за свадбу звали су домаћин и „младожењски момак“, блиске рођаке погачом и буклијом, остале усменим позивом. Буклије су биле окићене цвећем и белим веженим пешкирима. Домаћин који се позива на свадбу доливао је ракију или вино у буклију, а жене су прилагале пешкире или друге симболичне поклоне за младенце.
Сватови су се скупљали у недељу, рано изјутра код младожењине куће, одакле су полазили за девојку. Испред је ишао барјактар, пуцајући из пиштоља. Млада је на лицу носила „забуљач“ који је кум засицао. Младу су доводили волујским колима, у каснијем периоду чезама или фијакером са музиком. После венчања свекар је три пута бичем ударао младу (ујутру, о ручку и увече) да би била верна, одана и послушна.
Неки од ових обичаја нису преживели време, док већина није потиснута ни под утицајем грађанских свадбених весеља из познијег времена. Прилагођавали су се новим, савременијим условима живота па су тако остајали обичаји за које су младенци мислели да су лепи, док су отпадали они које су занемаривали као застареле и неважне. На весељу се поштовао ред и поредак. Знало се тачно ко где седи, какву улогу ко из фамилије има, ко се дарује и како, ко води коло и наручује песме.
КУМСТВО
Нарочито се поштовало кумство. Чували су га по два три – века и одржавали га упркос удаљености и другим недаћама. Прекидало се једино ако нема мушких наследника који би могли да преузму част и обавезу кумовања младенцима. Понекад, у договору са старијима, обавезе кумства су преношене на женског потомка. Нарочито се водило рачуна да се не изгуби веза са кумовима из матице, када су се селидбом и миграцијом становништва раздвајала и кумства. Посебно су се трудили да култ сачувају они који су одлазили са Косова са онима који су остајали тамо.
И данас се за било који облик поштовања човека користи изрека “кум није дугме” па се и у овим крајевима кум сматра изузетно важним у свакој породици. То истовремено значи да се кумови међусобно поштују, не чине ништа нажао једни другима, не посећују се често, осим по позиву и по потреби, ради заједничких скупова, жалости, весеља и испраћаја. Кумство се не одбија, свето је правило које се и данас поштује.
Весеља су организована у јесен, када се заврше сви послови,сакупи летина, обезбеди вино и ракија, напуне обори и торови. Свадбе су проређене, неки обичаји заборављени, а по селима све је више времешних младожења које не бирају девојке са села због тешког живота и напорног рада. Радије беже у град и за лошију прилику, него што прихватају брачну понуду поштеног и вредног сеоског момка. Младенке из града пак, не пристају да напусте удобно родитељско гнездо зарад љубави, због чега су свадбена весеља у забитим селима Србије права реткост, све више и у питомини Поморавља и Шумадије.
ПРСТЕН – ВЕРИДБА
Кад их буде у ретким приликама, поштују се они обичаји које није прегазило време. Прилагођени су новим условима и своде се на то да имају исту симоболику и да су мање компликовани у односу на време када су настајали и били саставни део овако важног породичног догађаја. Већина од ових обичаја поштује се и данас у овом делу Србије.
Када младенци одлуче да се венчају, обавезно морају да купе ципеле свом проводаџији – то је особа која је учествовала у њиховом упознавању. Верује се да се на овај начин одужују за срећу и љубав која им се догодила, али и да би им љубав била дуга и срећна.
У периоду између веридбе и венчања млада не сме да носи црнину као знак жалости за неким, јер ће јој према старом веровању брак бити тужан.
На свадби се сече кумина погача која претходно обиђе све госте. За срећан почетак младенаца на погачу се ставља новац, некада су то биле кованице или сребрњаци, код имућнијих дукати.
Када младенци након венчања дођу у свој нови дом, млада узима од свекрве сито у ком се налази јабука. Јабуку баца себи иза леђа, а сито на кров куће. Уколико се сито задржи на крову – и млада ће се задржати у кући.
Обичај је да млада у току спремања за венчање стави црвени кончић у недра ради урока. Када младожења иде по младу, обичај је да младин брат или таст поставе јабуку на највише дрво у младином дворишту. Младожења не може да одведе младу све док пушком не погоди јабуку на дрвету. У новије време у јабуку може да пуца неко из младожењине пратње, углавном добар стрелац.
Када се дође по младу девер купује од младиног брата девојку. Ценкање може да потраје дуго, све док момци не пронађу праву цену, прихватљиву за обе стране. Уз младу, младожењски момци су у обавези да купе окићеног петла, што помало подсећа на слике са мотивом кићење невесте.
Јабука се напуни новчићима и приликом уласка у кућу баца се преко крова због среће. Младина капија се кити свежим цвећем и тилом, а декорише се и украсним машнама. Тако окићен венац дуго се чува после венчања и стоји на окућници одакле је млада отишла, макар до младенаца, верског празника у славље младенаца, који су у тој години започели заједнички живот. Исто то раде девојкеи момци на капији младожење.
На дан венчања млада не сме да носи бисере зато што они симболизују сузе. Предање каже да ће, ако их буде носила, пролити много суза током брака. Пре одласка на вечање млада прима благослов од родитеља и наздравља са сватовима. Млада пије из стаклене чаше, а затим је баца. Ако се чаша разбије, родиће мушко дете, а уколико остане цела – биће женско.
Младожења у кући младенке пије вино из чаше у којој се налази дукат, дар младиних родитеља. Срећа је да млада изађе из цркве тако што ће стати на праг прво десном ногом.
На церемонији венчања када се младенци изјасне да пристају да склопе брак, обичај је да млада или младожења нагази супружника. Обичај каже ко то први уради водиће главну реч у кући.
Након што се исече торта, младенци се пред свим сватовима љубе, како би сватови видели колико се воле.
ПОГАЧА
Младина мајка требало би да испече погачу, која се тако и зове – материна погача. Младенцима се уручује пре свечаног ручка да је ломе заједно. Ко одломи веће парче погаче, биће газда у кући. Након венчања, када се младенци и гости сместе за столове и када домаћин одобри ручак, младожења не сме да једе док му таст и ташта не ставе новац у тањир пред њим или га не дарују златом.
Код нас је обичај да младу на веридби будући свекар и свекрва дарују златном огрлицом и наруквицом, а вереник вереничким прстеном. Свако ко је позван на веридбу дарује младу златом, одећом, новцем, вредним стварима.
Млада такође дарује младожењину фамилију када крену кући. То могу бити кошуље, платна и слични поклони ручне израде, некада давно, у новије време могу да буду сасвим обичне практичне ствари или нешто што остаје као трајна успомена на овај дан.
Када се заврши церемонија венчања, млада баца бидермајер преко главе девојкама које нису удате. Према веровању, која га ухвати, следећа се удаје. У неким деловима Србије, обичај је да млада после поноћи обуче ружичасту хаљину уместо венчанице. То симболизује велику љубав у браку.
Када кум реши да крене кући, свадба стаје. Музика га испраћа до капије. И кум не сме да остане докраја. Одлази први са свадбе, пред поноћ.
Стари, скоро заборављени обичај је да се пре него што млада уђе у свекрвину кућу, на праг стави бокал с водом. При уласку, млада треба да га обори ногом за добробит куће.
Када младу доведу у младожењину кућу, неудата девојка би требало да јој окачи хлеб око руке, да би млада била послушна.
Пре свадбе, један од модернијих обичаја који се дуго задржао је приређивање момачке и девојачке вечери. Свако за себе га организује са својим гостима. По великом броју досељених са југа у ове крајеве, девојачко вече је имало“чешљанке”. Свекар и свекрва доносе за снаху венчаницу, ципеле и накит са којим се кити будућа млада. Млада се чешља и улепшава. На крају се чешља истим чешљем девојка која је следећа на реду да се уда.