Ово су сјајна деца, без обзира на то што нам је било најављено да ће међу њима бити по неко од њих са проблемима у понашању
Мирослав Николић, тренер на пројекту „НАЈјаче против насиља“ који реализује УГ „Свет речи“ уз подршку Министарства омладине и спорта у седам средњих школа Подунавског, Поморавског и Браничвског округа, каже да се насиље може предупредити превентивним деловањем, разговорима и договором. По њему, народна пословица дубоко уврежена у корене српских породица, могла би да буде један од метода решавања вршњачких сукоба.
По окончању тренинга за вршњачке едукаторе, одржаног пред почетак школске године у Великој Плани, представник Форум театра, Мирослав Николић, је рекао да су деца била сјајна и да је било велико задовољство радити са њима. Глумац и графички дизајнер по професији, реализовао је велики број пројеката у којима је техником „форум позоришта“ скреатао пажњу јавности на актуелне проблеме у друштву, посебно деце и омладине.
- Ово су сјајна деца, без обзира на то што нам је било најављено да ће међу њима бити по неко од њих са проблемима у понашању. Ја то не бих назвао проблемима, они су као и сви ђаци, средњошколци, понекад мало немирни, а то иде уз њихове године. Нисмо имали сусрет са неким ко руши атмосферу да не може да се ради. Јако су искрени у томе што показују, то се осетило нарочито другог дана, и изашло је из њих све то што смо током процеса осмислили да радимо – рекао је тренр и истакао да су током рада користили приче младих, учесника пројекта.
- Није морало да се деси њима оно што смо чули и користили за рад, него да су то били примери када су они можда били присутни, чули и видели да се тако нешто десило негде у школи, околини, на улици, можда у породици... Нешто слично што се десило не у тој мери да је био претучен, или још горе да је неко страдао. Покушали смо да направимо нешто што се у Форум театру зове залеђена слика зато што је слика некад моного јача од речи. Кад видимо нешто просто одреагујемо на то, а они су се сјајно снашли у томе – похвалио је своје марљиве ђаке тренер Николић.
- Могло би у још већој мери када би се више укључивали баш ти који су, да кажем склони недисциплини, који имају неки свој разлог зашто показују свој бунт на тај начин, агресивним понашњем. Када би се више они укључивали слике би биле убедљивије, а ефекти значајнији. Ова деца која су примерног владања су ту да преносе искуства, да буду медијатори у својој околини, да раде са својим вршњацима. Чуо сам од неколико девојчица да се то ради у школама и да су они у том тиму против насиља и да раде са својим наставницима. Између осталог праве представе. Мислим да је јако битно да се тако нешто види јер на тај начин почнемо да размишљамо кад видимо експлицитну сцену да би могло другачије да се реагује. Намеће се питње где ја грешим, да или сам правилно поступио-ла, како ћу следећи пут да поступим у некој сличној ситуацији. Мислим да има утицаја, а да би могло и требало још више да буде оваквих и сличних пројеката, закључак је свих нас окупљених око идеје ненасиља.
Друштво даје значај ненасиљу, сматра Мирослав Николић, више у неком формалном облику, зато што је држави битније да се испоштује форма и да се каже да се радило на томе.
- Нажалост, у већини случајева у школи и институцијама људи не стижу да се баве од папирологије и од администрације суштинским стварима, не улази се у срж проблема. Затрпани су папирима због чега се губи много од садржаја на који би требало да се обрати пажња. Не мислим да се у довољној мери држава бори против тога, а да има смислених покушаја, такође има. Не цветају руже на западу, у извесном смислу можда неко покушава да копира рецепте од њих, али најбитније је да са децом раде људи који их воле, који умеју да раде са њима, који их неће само кажњавати због неких, да кажем ситних преступа – заступа либералнији став у васпитвању деце тренер Николић.
- Кад крену у школу, већ у првом разреду се дешавају неке чарке између њих, које су потпуно безазлене, али неоспорно је да би о томе требало водити рачуна и да је изражена потреба да се томе посвети већа пажња. Научиће они да читају и пишу, али нопходно је да их научите да воле једни друге, да поштују различитости. Све више има тог укључивања деце која иду по ИОП-у, са сметњама у развоју и мислим да се нешто ипак мења с обзиром на то да су они укључени. Ту су заједно, а ја сам имао прилике да приметим да они нису много, да тако кажем, другачији.
Да тренери на пројектима и идејни творци оваквих сдржаја имају подршку институција и родитеља, потврдио је и Мирослав, упућујући речи захвалности и дивљења родитељима Стефана Филића, који су упркос великој тузи и несрећи која их је задесила пристали да буду на промоцији пројекта и презентацији перформанса.
- Сви смо занемели, променила се атмосфера када су дошли. Погледи су им постали другачији од тренутка када су његови родитељи прошли поред нас. Следећу сцену коју су радили је била толио дирљива да смо сви заплакали. Не мора да се деси ништа више. У том смислу шта сам ја добио из ове приче, шта сам могао да научим од њих и да чујем, да се сусретнем са неким њиховим проблемима, мени је то дагоцено.
Мирослав није у контакту са децом изван пројеката, није у настави. Оно што му његова деца причају један је део приче који може субјективно да доживи.
- Не знам ни да ли је моје дете можда жртва насиља, или насилник, знам само да је насиље свуда присутно. Битно је да се говори о томе, да се то освешћује и да деца и омладина мењају себе кроз овај пројекат и кроз све друге које раде, да изађу са едукација са нечим што ће им користити сутра. Уверен сам да ће се сутра неки које су назвали проблематичним замислити када им падне на памет да ураде нешто што није пожељно, да ће можда мало дуже размислити, а било би пожељно да не ураде то шо су наумили. Групу са којом радим зовем моја деца зато што се зближим са њима и не могу да их одвајам, да фавборизујем неког. Истина је да ћете пре запамтити неког ко је зврк зато што ћете његово име поменути десет пута... Поступам више као родитељ, волим да радим са децом, имам тај педагошки моменат у себи, имам ту мирноћу да и тог неког ко ми зврнда доведем у ред. Најлакше је викнути на њих и истерати их напоље, а када кажеш са осмехом раде супротно и на тај начин покушавамо да их освестимо да се можда понашају другачује – објашњава однос трнера и ученика Мирослав Николић, који је за два дана успео да стекне поверење свих ученика.
- Често они у нама проналазе очинску фигуру, па се прикраду за време паузе и имају потребу да испричају причу коју не желе да изнесу пред групом. Имам капацитет да им помогнем, нисам психолог и не бих смео да им дам савет, али ако могу да их упутим и кажем коме могу да се обрате увек то чиним. Ако пак ја могу да учиниом нешто за њих никада не одбијам. Радио сам пројекат дуго са ромским девојчицама и дечацима у Бечеју, и од тада је прошло седам - осам свадби, а ја сам био уважени гост на нколико весеља. Делим са њима радост рођења детета, шаљем им за Нову годину по неки пакетић, тако да се стално шири та моја велика породица – каже са великим задовољством тренер чији полазници семинара чувају лепе успомене на сусрет са њим.
На питање колико друштво помаже у решавању растућег проблема са вршњачким насиљем Мирослав каже да увек може више и боље.
- Невладин сектор има потребе за оваквим пројектима, али се у последње време мање користи метода Форум театра. Мислим да је добра зато што мотивише учеснике. На семинарима ове врсте они не седе и не гледају само у предавача, него учествују активно, показују своја осећања, користе могућност да сазнају више, отворе се и покажу шта желе да промене. Када кажемо „најјаче против насиља“ не мислимо на агресиван начин, већ у смислу да се против насиља не може насиљем; позваћу се на пословицу да „лепа реч и гвоздена врата отвара“- шаље поруку борцима против насиља тренер Форум театра, Мирослав Николић.
ШТА ЈЕ ФОРУМ ПОЗОРИШТЕ
Форум позориште је, као један од облика «Позоришта потлачених», осмислио и развио током седамдесетих година двадесетог века бразилски позоришни педагог и редитељ Аугусто Боал, као специфичну врсту отвореног позоришта које својим представама реагује на актуелне, често врло осетљиве теме, посебно се фокусирајући на друштвене проблеме које је углавном тешко, али не и немогуће решити.
У Форум позоришту су сви активни учесници, и они на позорници и они у публици, јер кроз игру улога и изабране драмске ситуације, прорађују проблеме који их се тичу и који их притискају, заједно покушавајући да нађу прихватљива решења.
У протеклих тридесет година Форум театар је постао врло популаран и проширио се по целом свету те данас представља незаобилазан облик рада када се жели подржати одређена друштвена акција која тежи да се одређене ствари освесте и самим тим доведу до могућности промене.
