РАЗГОВАРАЈТЕ СА ДЕЦОМ!

Како спречити насиље међу вршњацима, на који начин их анимирати да раде корисне и паметне ствари, подстаћи их да нагомилану негативну енергију не усмере на туче и међусобне обрачуне...

О насиљу међу вршњацима своје ставове и методе за сузбијање насилног понашања износи у оквиру пројекта „НАЈјаче против насиља“ Милош Дилкић, тренер Форум театра, члан ТОК тима за образовање и културу. Правник по струци, запослен у образовању, сарађује са многим школама и установама и бави се формалним и неформалним образовањем деце. Дилкић је почетком школске године био тренер на пројекту „НАЈјаче против насиља“ УГ „Свет речи“ који се реализује у седам партнерских средњих школама: Кучева, Великог Градишта, Велике Плане, Пожаревца, Деспотовца и Смедеревске Паланке. Пројкат је подржало Министарство омладине и спорта.

Рад са средњошколцима на пројекту за Дилкића је био повратак у родни крај одакле је отишо пре две и по деценије, истовремено и сусрет са млдима чији је циљ борба против насиља. А да насиља има свуда у окружењу, школама, на улици, у породицама, на спортским теренима... потврили су учесници тренинга, често из личног искуства због чега је превентивно деловање потреба и обавеза свих образовних институција, родитеља и људи чија је делатност везана за децу и омладину.

- Већ годинама смо затрпани разноразним информацијама и ми заправо више не можемо да разазнамо шта слушамо и шта видимо - да се задржим само на овим чулима. До мене о Великој Плани долазе информације које мој град не приказују у најбољем светлу и то ме боли јер је мој завичај некада био мирна оаза. Када сам овде непосредно видим неке ствари које се мењају рапидно последње две деценије. Сваки пут кад дођем осетим како Плана дише, уочавам у ком правцу иде. На жалост, много је негативних промена било у том периоду, пре свега како се одвија живот младих – каже Дилкић као коментар на немиле сцене врешњачког насиља у Великој Плани и догађаје из црне хронике у којима се све чешће помиње неко из овог, некада мирног и питомог места.

-  Моја генерација је била нека тачка преокрета тог мира и спокоја и мислим да је тада испуштен значајан моменат да се следећој генерацији скрене пажња на неке ствари. Тада није било толико насиља, отвореног, претећег, нарастајућег. Ушла је дрога међу младе, неки су се одупрли, други нису успели да одоле искушењима модерног доба. Многи из тих генерација су сада родитељи, неких више нема. Занимљиво ми је да пратим токове људи са којима сам провео детињство и део младости – прича Дилкић у жељи да нађе решење за проблеме који прате младе, а да неки од њих нису ни свесни колика су претња по друштво и њих саме.  

DILKIC

- Они који су били проблематични имају породицу, један од њих ми је рекао недавно  „изживео сам се кад сам био млад и сад сам потпуно миран“. Тај човек мени даје наду да  ће многи од оних који су препознати у друштву као проблематичани моћи да се  промене, било да ће сами увидети чему води све то, или да ће се можда догоди нека ситуација у животу због које ће се на неки начин освестити. Зато је неопходно да друштво посвети пажњу сваком детету, посебно оном које има проблеме. Када је моје дете дошло из вртића са причом да један дечак уједа другу децу, мој коментар је био „ми морамо да га научимо неким другим стварима“ – преноси тренер Милош Дилкић новим генерацијама из личног искуства примере који би можда били путоказ како сузбити насиље у најранијем периоду одрстања.

- Узимао сам гитару, одлазио у њихову групу и са њима певао дечије песмице, и док смо певали дете је учествовало и није било насилно. Значи, ми одрасли, родитељи, наставници, морамо да стварамо услове да све те душе расту под истим околнотима. Да их не рањавамо, не учимо погрешним вредностим, не дајемо својим понашањем лоше смернице. Када сам био средњошколац ми смо се сами организовали, учествовали у позоришној представи, имали бенд, пили смо понекад пиво, запамтили неке различите видове испољавања беса, али није било насиља. Оно што је кључно, сами смо осмишљавали своје време, правили себи и другима забаву…

Дилкић каже да је свима дато на поклон време, иста количина времена је свима на располагању, садашњим и претходним генереције, суштина је у томе како га ко потроши.  

- Сви су имали неке забаве у свом детињству и младости. Садашње генерације би требало себи да осмисле живот. Кажем не без разлога: „дружите се, разговарајте, организујте себи забаву, не чекајте да то за вас чине професори. Ви градите смисао живота и искључиво од вас зависи како ћете то време проводити“ – рекао је овом пиликом тренер у прилог тврдњи да је свако сам ковач своје среће.

- На пројектима радимо управо тако, разговарамо, искрени смо, дирекно се свима обраћам и све гледам у очи. И овог пута смо имали различите ситуације које говоре колико се међусобно разликујемо. Нека деца су била незаинтересована док смо нешто радили, што је уобичјена појава. Ништа то није ни ново ни чудно. Искористио сам слику младића, који се држао за главу и говорио како му се спава, као мотив за вежбу. Замолио сам га да то уради пред свима, а да други кажу како тумаче слику. Нисам му рекао да изађе напоље, нити сам хтео да га кажњавам. Искористио сам то што он јесте за оно што нама треба. Дао је сагласност и наредних сат времена учествовао равноправно са свима. Да дамо свима прилику да то што јесмо и останемо и будемо, и да онда у односу на то градимо однос. Мислим да је то кључна реч. Да учествујемо у грађењу односа и да онда из тих односа стварамо оно што нам је потребно за бољи живот – појашњава тренер Форум театра начин рада са младима и поенту методе коју примењује на едукацијама убеђен да даје резултате.

- Биће мање насиља зато што ће бити више смисла у њиховим животима. Што је више смисла, мање је насиља. Од мајке која је учитељица у пензији научио сам једну важну ствар. Рекла ми је, разговарај са децом. Ја то исто саветујем другима. Морају да разговарају са децом целог живота. Родитељ мора да буде присутан, да издвоји време за своје дете, да га слуша и да остави дете на миру кад оно има потребу да се суочи само са собом. То је јако тешко, треба да ослушкујемо своју децу, не да их слушамо. Они треба нас да слушају и поред тога да се узајамно слушамо и ослушкујемо. То захтева присутност, обавезу да смо укључени у њихове животе, пратимо их и будемо ту за њих кад је потребно – преноси сопствено искуство родитеља на друге и напомиње да је то један од начина да се детету скрене пажња са лошег понашања на праве вредности које ће им помоћи у грађењу личности на животном путу пуном изненађења.

NAJACE

- Још један од начина је повезивање и удруживање, саосећање са туђим проблемима. Срео сам родитеље Стефана Филића, детета које је трагично настрадало и видео огромну трагедију коју носе, али и присуство жеље да и даље разговарамо и помажемо једни другима. Морамо као родитељи, предавачи, учитељи, у било ком односу са децом  да будемо присутни колико год можемо својим знањем и својом снагом да подржимо оне којима је најтеже. Често баш од тих којима је најтеже добијамо велику подршку и помоћ за оно што нама треба. Тако долазимо до сазнања да они који су у неком тренутку најугроженији истовремено имају највећу снагу да помогну друштву.

Дилкић каже да ће насиља бити све више и да се насилном понашању појединаца не може стати на пут ако се систематично, превентивно не ради на променама у целом друштву.

- Нисам у том погледу идеалиста да се надам како ће се искоренити насиље преко ноћи чак и када бисмо сви дали допринос да га не буде више. Биће га све више зато што ми заправо нисмо присутни у својим животима. Окрећемо главу, не разговарамо, не слушамо једни друге, заподене се разговор, али нисмо једни друге чули. Ми све више водимо монологе, много говоримо, мало кажемо, а још мање урадимо. Не слушамо и не разумемо друге – каже Дилкић и поручује.

- Ја не одобравам неки чин, али се трудим да га разумем. Ако га разумем можда могу да помогнем да се не понови, или да га буде мање. Пошто радим у просвети када се два дечака потуку, разговарам и са једном и са другом страном. Знам да је тешко и једном и другом. Знам да и онај који је повредио неког пролази кроз велику тегобу. То су две различите муке. Ми као друштво треба да помогнемо и једној и другој страни. Оној страни која наноси повреду да помогнемо да некако у себи освести те силе, да нађе неке друге начине да се изрази, истовремено да пошањемо другима поруку који су на том путу да то није прави пут, да се замисле шта и како раде.

 Тренер Форум театра, члан ТОК тима за образовање и културу, сматра да је неопходно,  када се обрађују овако тешке теме, да пројекти трају и да група са којом се ради не осети да су сабрани да би се отвориле неке приче без даљег праћења њихових судбина.

- Неки учесници су унели у пројекат своје емоције, а када се окончају пројекте активности  препуштени су сами себи, посебно када се ради о деци која имају проблеме у понашању. Ово су јако интензивни доживљаји. За два дана проживе оно што можда нису за месец и годину дана. Ова група је, рекао сам величанствена, зато што су отворени и спремни да о томе говоре и раде на променама. Битно је да се настави рад са овом децом, да се подрже и да се нађе начин да изађу из оквира насилног понашања, покажу другима да може тако, да су промене могуће, што би био један од путоказа како сузбити и зауствити вршњачко насиље. Систематичним радом са децом која су склона насилном понашњу и указивањем на штетне последице по цело друштво и појединце – зкључује Дилкић и подсећа да проблем расте, али да се радом много тога може променити.

- Насиља је све више. Видим последице нашег заједничког деловања, али промене не иду нити могу тако брзо, како бисмо ми желели. Након многих пројеката остао сам у контакту са неком децом која се захваљују што смо у одређеном периоду радили са њима одређене, корисне ствари на вежбама. Кажу да им је то помогло да освесте изазов, да нађу начине да своје понашање промене на боље, коначно да се они боље осећају и да се околина боље осећа. Нека је и један овакав забележен случај после реализованог пројекта, то је велика промена и право да кажемо да нисмо узалуд нешто радили са њима.  UZ SVAKI TEKST