О конзерваторским радовима у градској цркви Светих апостола Вартоломеја и Варнаве.
Црква је споменик културе, храм који је регистрован као добро које ужива претходну заштиту. Не припада групи објеката који су проглашени за културно добро, или културним објектом изузетног значаја и без обзира на ову чињеницу има културно историјску вредност коју би требало поштовати и сачувати за будуће генерације. Са благословом његовог преосвештенства господина Игњатија Мидића, епископа Браничевског, градска црква Светих апостола Вартоломеја и Варнаве започела је 2016. године обнову, рестаурацију и конзервацију фресака у олтарском простору. Радове су извели стручњаци Високе школе - Академије Српске православне цркве за уметност и конзервацију у Београду, као најстручнија лица за ову врсту заштите култруног добра. Сачуване су од пропадања слике светаца у олтарском простору и делу цркве око олтара. Остатак радова се очекује у блиској будућности и зависи углавном од финансијске ситуације инвеститора.
Средства за заштиту живописа обезбеђена су из буџета црквене општине Велика Плана, помоћи грађана, делимично и локaлне самоуправе. Завршетак радова зависио је од прилога грађана због чега је био упућен апел верницима да помогну у границама својих могућности. И помогли су да се оконча прва фаза радова.
БИЦЕНКО
Познати уметник, сликар и фрескописац, руски емигрант, Андреј Васиљевич Биценко, осликао је по завршетку градње цркве Светих апостола Вартоломеја и Варнаве од 1944 - 1949. године већи део зидних површина. Неосликана је остала певница и нижа зона, и од тада ништа није рађено на живопису који је прекрио дебели слој чађи и прашине, наслага од дима свећа и кандила.
Урадили смо пре него што смо приступили рестаурацији и конзервацији анализу ув лампом и утврдили да није било никаквог пресликавања и извођења билокаквих радова пре нас. Фреске су биле потпуно невидљиве за око колико су биле чађаве. Континуирано сагоревање свећа довело је до оваквог стања – рекла је том приликом професорка Наташа Петровић, предметни наставник методологије и конзервације фресака на Високој школи - Академији СПЦ за уметност и конзервацију у Београду. Радове је изводила са групом студената од којих су две девојке са четврте године студија, једна је дипломац, а једини младић међу њима апсолвент.
На иницијативу свештенства овог храма кренули су са радовима почев од олтарског простора. Прва фаза је била чишћење, после тога су имали ињектирање и проверу да ли су негде одвојене зидне слике од зида носача, следило је пломбирање и фаза ретуша. Уследила је и заштита зидних слика чиме су комплетирани планирани радове за овај део посла који им је био поверен. Преостали део је предвиђен да се ради у другој фази. Биће проблема у куполи везаних за санацију прозора док је покривач у добром стању.
Пројекат за наставак радова је у фази израде. Обухватиће преостали простор цркве, а којом динамиком ће се одвијати радови у наставку зависиће од средстава - фазно или у континуитету док се не заврши целокупна рестаурација и конзервација, одлучиће свештенство и донатори уколико обезбеде и издвоје потребну количину новца за наставак инвестиције.
Ово је споменик културе, храм који је регистрован као добро које ужива претходну заштиту, као и већина објеката који нису проглашени за културно добро, или културним објектом изузетног значаја. Без обзира на то он има културно историјску вредност због чега смо контактирали Завод за заштиту споменика културе Смедерево коме припада ова црква и добили сва потребна решења и конзерваторски надзор из Републичког завода за заштиту споменика културе, зато што се ради о вредном сликарству - говори о вредности и значају грађевине професорка Наташа Петровић, стављајући посебан акценат на лепоту живописа који је након рестаураторских радова још више добио на значају и показао се у свом пуном сјају.
НАЦИОНАЛНО НАСЛЕЂЕ
Живопис је свакако вредно уметничко дело, али с обзиром на то да се зна ко је Андреј Биценко и из ког периода потиче рукопис, карактеристчан је његов стил, има значајну црту коју треба сачувати. Радио је доста за Карађорђевиће, цркву Андреја Првозваног на Белом двору. Вредност јесте културно историјска, део националног наслеђа због чега смо били у обавези да сачувамо све што смо затекли, што је преживело време и наставља да траје - објашњава професорка разлоге због чега бисмо морали да имамо другачији однос према културним добрима него што смо го до сада имали.
Оно што је особеност живописа у црви Светих апостола Вартоломеја и Варнаве, јесте његов колорит. Има лепу палету љубичастих нијанси, начин на који решава сликарске површине; исликава библијске сцене са пуно глазура и пуно слојева из чега се види рука мајстора, сликара са даром и искуством.
По начину на који обликује Христову хаљину, поставља планине у Гетсиманском врту, у тој једној сцени, или исликава дрвеће и пејзаже, види се да је био добар цртач и сликар - закључује професорка и наглашава да је правило да се са радовима креће из највиших зона.
Из практичних разлога, јер за све што радите постоји опасност да после дође до цурења, просипања и оштећења нижих зона. Зато се креће од највиших слојева.
С обзиром на то да је олтарски простор у оваквом типу градње цркве увек одвојен, највиша зона је уствари зона куполе. Али није неуобичајено да се прво крене од зоне олтара, како је овде била жеља свештеника због специфичних могућности у овом моменту.
Таложење површинских нечистоћа увек је најизразитије у горњим зонама. Кад смо имали приступ своду, у коме је насликан Бог Саваот, нашли смо слој прашине и чађи од најмање три милиментра, са паучином која је висила са зидова. Прво смо морали да изведемо суво чишћење које је било под маскама, са заштитним наочарима, обазриво и полако да бисмо површински слој отворили и могли касније са хемијским средствима да радимо чишћење - прича млада професорка о изведеним радовима и радовима који следе.
БОГОРОДИЦА ШИРШАЈА
Након обављеног посла стручњака јасно се виде сцене живописа. Доминира Богородица у плавој одећи, у највишој зони је сцена Бога Саваота, старозаветног Бога, лево и десно од њега се налазе по један шестокрили серафим. Представљена је библијска сцена преузета из књиге пророка Исаија, који је управо тако видео старозаветног Бога Саваота, са окруженим небеским анђеоским бићима који су певали песму "свјат, свјат, свјат, Господ Саваот". Натпис је уочљив у фронталном делу, плавим словима. Одмах испод ове сцене нализи се композиција молитве у Гетсиманском врту, која представља догађај из Новог завета, где Господ клечи и моли се док апостоли спавају. Богато је илустрована; приказана је гора, биље и стење, сликовито по опису из Новог завета.
Богородица је Мати Божија, слика се увек у олтару. Сцена у којој она стоји са раширеним рукама где тако изображена и приказана има назив Богородица Ширшаја Небес, што значи шира од небеса, јер је родила сина божијег Исуса Христа и она је окружена са арханђелима. Арханђеле разликујемо по томе што они имају свечани део одежде, и држе копље и свере у рукама. Кад се приказују анђели тога нема, а оно што је заједничко анђелима и арханђелима су трачице у коси које увек стоје повијене на горе и означавају бестелесност, казују да се ради о бестелесним силама - појашњава видљиве и невидљиве сцене на живопису професорка Петровић, јасно, разумљиво и прецизно као што се држи час веронауке и објашњавају сликарске технике у црквеној иконографији. Сазнајемо да још нису дошли до приказа апостола којима је црква намењена, скоро сигурни да ће изронити из чађи и прашине када наставе ка средишту цркве.
Лакше су за рад вертикалне зидне површине и приступачније. Мање је депозита прљавштине. Имамо стојећу фигуру Господа Исуса Христа изнад проскомидије, изнад жртвеника, имамо и четири фигуре архијереја који се такође увек сликају у олтарском простору. Имамо и једну сцену у јужној ниши која приказује новозаветну сцену Исуса Христа на Јаковљевом бунару са Самарјанком, где жива вода уствари представља веру - чита живопис са зидова и предочава значај приказаних сцена професорка Наташа Петровић, уз коментар да су у оваквим условима биле тешке за читљиве фреске у наосу цркве.
Зато што су прљаве и чађаве не можемо ни натписе да растумачимо и видимо шта је приказано.
КОНЗЕРВАТОРСКИ РАДОВИ
Конзерваторски радови подразумевају да се максимално поштује ауторско дело. Етика струке не дозвољава да уводе нове елемене, дају нешто особено, користе нове слојеве фарбе. Оно што означавају као ретуш видљиво је на местима где су биле нужне ситне интервенције и пломбирања. Ништа изван, или преко тога није се смело радити.
Кад се ради ретуш, тражи се оргинални тон аутора, недопустиво је да га мењамо, или додајемо било шта, не сме да буде по нашем утицају.
Радови су свакако изазивали велико задовољство рестауратора иако нису дали свој ауторски печат. Радили су свако свој посао најбоље што знају и умеју, а могу много. Искуство и знање је било на њиховој страни. Срећа је била потпуна кад су видели резултате свог рада и када се из магле на светслост дана указала целокупна слика осликаних зидова која представља дело уметника. Библијске сцене пред којом ће стајати верници, расветљени, умивени и чисти ликови, заинтересоваће макар млађе посетиоце храма да више сазнају шта им ликови говоре.
Кад видимо резултате рада, завршну слику, знамо како је изгледало дело раније, пре него што смо је извукли из дима и чађи. Као да је било прекривено копреном, густим платном испод кога се крију тајне уметника. Често пута и ми сами после неког времена заборавимо како је то изгледало и у ком је стању било, па кад видимо фотографије зачудимо се да ли је могуће - истиче професорка подсећајући на обавезу конзерватора да приликом извођења радова приложе фотодокументацију и конзерваторски дневник.
Верници су док су трајали радови, долази у цркву недељом и празником, обичним данима, знатижељно проматрали скеле, пратили шта се ради, али нису ометали уметнике док обављају своје послове, само су понекад пожелели да сазнају нешто више него што и сами виде.
Волела бих да верници кад погледају нешто знају шта гледају, одакле је тај ликовни израз изашао. Представљене сцене из Новог и Старог завета имају поруку и значење, имају примену у свакодневном животу и могу да промене свест човека на боље. Ако било ко пажљиво посматра видеће боје, ликове, сам ће открити значење или ће пожелети да више сазна. Мислим да је за сваког човека у неком моменту битна посвећеност. Не можете се бавити нечим у животу, имати одређене жеље или хтења, ако нисте посвећени томе. Човек мора да уђе у своје жеље и да се њима бави. Пожељно је да се посетиоци посвете простору у коме су, да време мало стане, да журбу помере у страну и тако бар за тренутак, док су у том простору пронађу душевни мир – рекла је тада Наташа, спремна на нове изазове и нове радове у цркви која ће рестаурирана бити спремна за нове генерације најмање још један век и без потребе да уверава људе у значај вере, нагласила да је све то што чујемо, видимо и осетимо у цркви део културног идентитета, нас и наше свести коју носимо са собом од постанка до судњег дана.