Пре пет година срушио се стари храст у Марковцу, симбол села, састајалиште возача, место познато широм земље и света. Дрво заштићено као природна вредност, баштина као сведок густих шума дуж корита Мораве. Нема га више. Одолевао је четири столећа и као уморни старац заспао на стражи.
Већ неко време не показује пут возачима столетни храст крај ауто-пута у Марковцу. Симбол Поморавља и Шумадије срушио се готово изненада једног дана из корена. Мирно, без ветра и олује, без самртног ропца, као да се, изнемогао и дотрајао, опростио од живота и уморан опустио гране на мекану траву да досања последњи сан.
Храст лужњак, свето дрво старих Словена, заштитни знак народа бога Перуна, стар више од четири столећа, заштитни знак села, разлог постојања мотела „Стари храст“, некада надалеко познатог туристичког објекта у Марковцу, срушио се из корена. Седамдесетих година прошлог века, због првих знакова болести и сушења већег обима крошње, извршена је санација и бетонирање шупљег дела трупа. Рекли су тада, покушај да се старцу продужи живот на још десетак година. Знало се да је болест неизлечива, да полако нестаје, губи снагу и моћ да се бори са недаћама које доноси загађена средина, олово из аутомобила, испарења и гасови.
ИЗГУБЉЕНА БИТКА
Одолео је столетњак након (не)стручне интервенције још неколико деценија, поред њега је посађен нови храст да временом преузме улогу симбола туристичког објекта. Али, проћиће векови да би ново стабло достигло обим, висину и значај горостаса који је одолевао скоро пола миленијума ветровима, загађењу од гасова и људима. Мештани Марковца још жале за изгубљеном битком столетног старца, и после пет година од последњег збогом, осећају тугу, као да им је отишао и заувек их напустио стари добри пријатељ који им је за живота даривао многа добра и оставио лепе успомене за собом.
Марковац је, неоспорно, баш по стаблу старог храста и „Старом храсту“ био познат у земљи и свету. На стотом километру ауто-пута од Београда према Нишу, некада је мотел “Стари храст”, био неизоставно свратиште домаћих и страних туриста када их пут нанесе у ове крајеве. Терасе су биле пуне путника, на паркингу аутобуси и аутомобили свих регистрација. Врило је као у кошници, пуниле се касе угоститеља, ширило се здање. Ницао је на рубу ауто - пута мали град, право туристичко насеље, свратиште путника на далеким дестинацијама. Ратови, распад Југославије, економске и политичке кризе пореметиле су нормалне токове живота. Ни транзитни туризам није био поштеђен последица. Приватизација је довела неке нове људе, стари су остали без посла и неисплаћених зарада.
СЕЋАЊА
Последњих година заустављају се на овом месту најревноснији гости, путници намерници које чувају сећања на године када су били редовни посетиоци чувеног мпотела насред Србије.
Последњих година најчешћи гости су Турци због којих је ова тачка на коридору 10 уцртана у њихове саобраћајне карте као халал место. Аранжманима са турским туристичким организацијама, дневником Хуријет, „Стари храст“ је до недавно био препоручена тачка за одмор на дугом путу од Мале Азије до Европе.
Тражећи забелешке о старом храсту у Марковцу, пре него што смо се заувек опростили од њега као старог доброг пријатеља, нашли смо само кратак текст који упозорава и осуђује још док није било наговештаја да ће се у самртном ропцу, некада горостас, немоћно спојити са земљом и преточити се у труло дебло и сасушени пањ.
„ Седећи у башти мотела, поглед нам је био ка нечему што је некада био храст и сетисмо се једног дела текста који смо негде прочитали, а гласи:
„Сетите се само како је мотел „Стари храст“ добио име и постао чувен по старом храсту. А онда се нека будала сетила да бетонира простор око таквог храста и потпише му смртну пресуду. Остао је само пањ због нечије непромишљености”.
Обим стабла старог храста, док је био у снази, могао је да буде око 8,5метара, старост се процењује на око 450 година. Био је најстарији храст у Шумадији. Имао је крошњу пречника око 30 метара која се временом сушила и смањивала гранату крошњу. Половина стабла након интервенције “стручњака”с пролећа је добијала зелени огртач од лишћа. Заваравала је ова претећа чињеница људе који су са стрепњом заједно са њим дочекивали нова пролећна јутра.
ГРМОВИ
Грмови светог дрвета су имали значајну улогу у животу Срба. Стога не чуди што су се испод њих одржавали сабори, окупљали хајдуци и устаници (Таковски грм, Кочин грм, Храст у Липовцу, Вишевцу, па и наш у Марковцу). Данас у Шумадији има још око 50 грмова са обимом стабла преко 4 метара и старошћу преко 200 година. За време Кочине крајине испод храста су се окупљали устаници за борбу против Турака, овде је Марко Кривокућа окупљао хајдуке, Станоје Главаш долазио у извидницу.
Стари храст је био и место за утеху, за наду, за веровање у дуговечност и оздрављење. Дозвољавао је да се под његовом крошњом сакрију од сунца пуни наде да ће им шуштањем лишћа улепшати дан, шапутањем показати пут којим се најбоље језди на раскрсници друмова из сва четири правца света.
Труло дебло поред пања нико се не усуђује да помера. Остаје да се стапа са земљом и последњим материјалним доказима сведочи о времену прошлом. Да може да исприча историју свог постојања свашта би стало у летопис. И дубока жалост што ништа није вечно, па ни његови корени, крошња и столетно стабло изложено времену, препуштено човеку који ни за себе није успео да обезбеди дуговечност и трајање достојно животу којим живи.