У периоду између два рата, повратници са Солунског фронта, покретали су у својим селима и варошима акције за подизање споменика изгинулим саборцима
Читава дивизија са укупно 3.679 бораца општине, укључујући Малу Плану и Сараорце, остала је на мртвој стражи након завршетка ратних сукоба у Великом рату. Животе за краља, отаџбину и Србију дали су борци: из Марковца 276, Новог Села 131, Старог Села 378, Ракинца и Купусине 193, Радовања 143, Велике Плане 374, Мале Плане 73, Великог Орашја и Крушева 283, Крњева 346, Трновча 137, Милошевца 357, Лозовика 473, Сараораца 235 и Доње Ливадице 280. У рату су многи добили официрске чинове, разна одликовања и признања, а 22 ратника завредила су најсјајнију Карађорђеву звезду за храброст, оданост и пожртвованост у рату.
У периоду између два рата, повратници са Солунског фронта, покретали су у својим селима и варошима акције за подизање споменика изгинулим саборцима. У Лозовику и Марковцу подигнути су спомен домови, у Старом и Новом Селу, Ракинцу, Марковцу и Доњој Ливадици класични споменици сведоче о ратним војним жртвама, остала села или се нису одужила својим погинулим борцима или су поставили спомен плоче на чесмама и постојећим сакралним објектима. На гробљу у Марковцу налази се редак надгробни споменик солидарности за све погинуле ратнике на овом подручју из редова ослободилачке и непријатељске војске.
Mеморијални споменици изгинулим борцима Великог рата на подручју Подунавског округа сусрећу се готово у сваком селу као чувари сећања на жртве које су дали српски војници у борбама против надмоћнијег и бројнијег непријатеља. Сачувани су примери значајних обележја као спомен костурнице или уметничка дела вајара ангажованих од стране одбора бораца, месних и државних власти да би се исписаним именима погинулих мештана указала част њиховој великој жртви. Углавном су за то бирани камени обелисци са уклесаним именима, ратником на врху споменика, или групном композицијом бораца под пуном ратном опремом.
МЕМОРИЈАЛИ
На основу истражувања које је обавила историчар уметности Регионалног завода за културу Смедерево, Анита Марковић, бележимо неке од значајнијих података везаних за ову област историје и културе подунавског краја из дела “Меморијали Првог светског рата као симболи државног и националног идентитета”.
“Меморијали Првог светског рата који су подизани у периоду између два светска рата у Краљевини Југославији и ван њених граница представљају јавне феномене једног времена. Циљ њиховог подизања, као вида меморијализације и глорификације жртве и патриотске борбе, био је промоција нових идеолошких симбола и стварање слике јединственог, готово монолитног друштва. Конципирани на идеји херојске смрти, уобличени у различитим архитектонским и ликовно-обликовним решењима са којих се ишчитавају на хиљаде имена и презимена палих ратника, ови својеврсни „олтари сећања“, заједно са манифестацијама које су их пратиле, од самог почетка су представљали основу формирања и одржавања колективног сећања нације”.
Променом идеологије, после Другог светског рата, овај део националне историје и уметности се потискује, занемарује и оспорава. Отуда велики немар и небрига о споменицима изгинулим борцима Великог рата, све до недавно, када су заводи за заштиту споменика почели да издвајају средства за њихову обнову. Током 2014. године изведени су радови на санацији споменика палим херојима у ратовима 1912-1918. у Ракинцу.
Споменици су рађени по узору на слична обележја, монолитни су, украшени симболима и фигурама. На споменику у Марковцу приказана је нешто модификованија, улепшана верзија српског војника под пуном ратном опремом. Веома заступљену групу јавних споменика представљају споменици у виду обелиска. Поред чисте геометријске форме, која је сама по себи носила одређену симболику, често су се на њима постављале фигуре орла, двоглавог или једноглавог, крстови, државни или амблеми војних удружења.
ДВОГЛАВИ ОРАО
Фигура двоглавог орла имала је хералдичкo значење, у коме се препознаје дуалитет државе и цркве, док је једноглави орао симболизовао слободу и велике ратнике. У форми обелиска које карактерише фигура двоглавог или једноглавог орла подигнути су: 1933. године споменик палим борцима балканског и светског рата – осветницима Косова 1912–1918. у црквеној порти у Старом Селу (тада Старом Аџибеговцу); и Споменик палим херојима за отаџбину и ослобођење у ратовима 1912–1918. у порти Цркве Светог Јелисеја у Доњој Ливадици. На споменику у Старом Селу постављена је фигура једноглавог орла раширених крила са ловоровим венцем у канџама.
У форми обелиска без икаквог скулптуралног елемента подигли су „благородни грађани Новог Аџибеговца“, данас Новог Села, у црквеној порти, Споменик Новоаџибеговцима који падоше бранећи краља и отаџбину у ратовима од 1912. до 1919. год као и онима што падоше у ропству славе им.
СПОМЕН-ДОМОВИ
Као објекти меморијалног карактера и вишефункционалне намене, за потребе одржавања културних и других друштвених активности на подручју Подунавског округа, изграђена су два спомен-дома: у Милошевцу и Лозовику. Спомен-дом у Милошевцу подигнут је 1923. године као приземна грађевина. Састоји из централног дела, у коме је свечана сала и два бочна крила.
Фасаде спомен-дома су скромно решене, подеоним и декоративним кровним венцима, док је изнад улазних врата постављена мермерна плоча са текстом посвете: „Спомен дом у славу и спомен погинулих и помрлих грађана општине милошевачке за слободу и уједињење 1912–1919. године“.
За разлику од милошевачког спомен-дома, зграда спомен-дома у Лозовику подигнута је 1939. године као спратни објекат, правоугаоне основе, са великом свечаном салом.
Главну фасаду одликује наглашена подела по хоризонтали (подеоним и кровним венцима) и вертикали (бочним плитким ризалитима и пиластрима).
Поводом 70 година од пробоја Солунског фронта Савез бораца и грађани Лозовика поставили су спомен-плочу са посветом: „Спомен дом изгинулим и умрлим ратницима од 1912–1918. за ослобођење и уједињење“.
СПОМЕН-ПЛОЧЕ
Спомен-плоче представљају најједноставнију форму меморијала. У највећем броју примера постављане су у црквама, али и на јавним објектима. Рађене су у мермеру, садржајно и стилски слично осмишљене. Неретко су се на њима, поред државних, верских и војних симбола, налазили и стихови патриотског карактера или фотографије на порцелану. Такве спомен-плоче постављене су јунацима из: села Церовца изгинулим и помрлим за своју отаџбину у ратовима 1912–1919. године“; у Кусадку, Ратарима, у Новом Селу, у цркви Светог Георгија, и „Изгинулим ратницима у ратовима 1878– 1918. године“ у Цркви Светог Вазнесења у Старом Селу.
МЕМОРИЈАЛИ ПАЛИХ НЕПРИЈАТЕЉСКИХ ВОЈНИКА
По завршетку рата слика непријатеља у јавном простору је била јасно одређена. Палим војницима поражене немачке и аустроугарске војске спомен-обележја су подизана на гробљанским површинама. На територији Подунавског округа то су: комплекс Немачког ратног гробља у Смедереву и заједнички споменик немачким, српским и аустроугарским ратницима 1914–1918. на гробљу у Марковцу. Ови меморијали су подизани и одржавани ангажовањем Немачког народног савеза за старање о ратним гробовима, чије су се активности нарочито интензивирале доласком нациста на власт 30-их година 20. века.
МАРКОВАЦ
О Споменику на гробљу у Марковцу је веома мало података. Подигнут је над заједничком гробницом немачких, српских и аустроугарских ратника изгинулих током завршних борби за ослобођење, октобра 1918. године. Споменик је решен у форми бетонске коцке на чијим су странама уклесане речи посвете на српском и немачком језику („Hier ruhen deutsche, serbische und osterreichungarische Кrieger 1914–1918.“ – „Овде почивају немачки, српски и аустроугарски ратници 1914–1918.“) и имена и презимена: петорице немачких официра, четворице немачких, седморице аустроугарских и четрдесетак српских војника.
Данас сва имена српских војника не могу да се ишчитају услед оштећења на споменику која су настала за време Другог светског рата када је споменик погодио пројектил приликом савезничког бомбардовања немачких бункера дуж железничке пруге Београд–Ниш.