Свечани воз који је пошао из Топчидера, долином Мораве, до Ниша кроз Велику Плану је прошао у подне 4. септембра 1884. године, 24. августа по старом календару, 60 година после пуштања првог воза у свету, у Енглеској 1825. Прве две локомотиве назване су “Милан” и “Наталија”, по краљевском пару Обреновића. Српски кнез Милош Обреновић, земљопоседник и свињарски трговац, још 1837. године предложио је изградњу “гвозденог пута” од Београда до Румуније, где је имао велика имања, низ Дунав, кроз источну Србију, свестан колико би тиме трговина била олакшана и унапређена.
Превирања у Србији су га омела да релизује план. Александар Карађорђевић није имао слуха за овакве новине, није дозволио турском султану да од Цариграда кроз Србију направи железнички друм и повеже Балкан са Европом и Малом Азијом. Наследници кнеза Милоша из династије Обреновић схватили су значај инвестиције али је припреме за градњу пруге прекинуло убиство кнеза Михајла, па је Милану припала обавеза да доврши започет посао.
ПРВИ ПУТ
Тако су тек 1884. године пругом Београд - Ниш протутњали први пут возови наше железнице. Народ је летеће чудо поздрављао у Међулужју код Младеновца, Смедеревској Паланци, Лапову, Сталаћу, Алексинцу и Нишу. Нажалост, овај воз се није задржавао на првом путу у Великој Плани пошто још није била изграђена станична зграда. Довршена је две године касније, 1886. и од тада се није значајно променио првобитан изглед.
Тадашње Српске новине у рубрици “Домаћа вест” објавиле су текст о овом светском чуду: “Пре осам часова беху на станици сви позвани гости од стране владе и друштва. Прво је освећена водица, а затим су позвани гости заузели место у вагонима. Тачно у осам сати и 30 минута кренуо је први воз и поздрављен је пуцњавом топова и клицањем присутне публике: сретан вам пут; а одмах за овим возом кренуо је и други.”
Возови су, сваки са по девет вагона, кренули у размаку од четири минута. Први, с гостима из иностранства, стигао је на време, али је други у Ниш стигао са четири сата кашњења. Главни организатор церемоније био је неки Амиљо, Француз, директор експлоатације “Српских железница”. Он је, према писању тада српске штампе, управљање другом композицијом поверио свом сину, који је оставио локомотиву без воде, па је воз неколико сати провео на отвореној прузи.
Гостима је на тој првој вожњи у Лапову приређен ручак, а на свим успутним станицама народ је возове сачекивао песмом, музиком и прангијама. Редовни саобраћај почео је 3. септембра 1884. По цени пшенице, за возну карту трећег, најнижег разреда, од Београда до Ниша, плаћало се 17 динара и 10 пара, отприлике колико и за сто килограма пшенице. Данас карта на овој релацији вреди око 45 килограма пшенице по цени коју даје држава. Дужина пруге била је 243,5 километара.
ФАНТАСТИЧНА БРЗИНА
По реду вожње, путнички воз од Ниша до Београда путовао је осам сати и 15 минута, што је за оно време била фантастична брзина. Пре железнице, до Београда из Ниша се путовало од два до три дана.
У оквиру инвестиционих радова везаних за железницу рађени су упоредо и пратећи објекти. Већа места, градови и варошице добијали су железничке станице на њима канцеларије за особље и станове.
Постојали су станови за шефа станице и железничке чиновнике, а неки објекти, као зграда поштанско –телеграфског одељења, били су смештени у приватним зградама за које је држава плаћала годишњу кирију. Није сачуван ни ситуациони план ондашње станице, те не знамо ни број станичних колосека нити њихову дужину.“ – пише у монографији о Плани Дарко Ивановић.
ПРВО ОСОБЉЕ
„Мало нам је познато железничко особље прве великоплањанске станице. За првог шефа станице постављен је Лазар Давинић (1884), један од првих ученика новоформиране Железничко трговачке школе коју су прве две године завршили у Београду, а трећу годину провели на пракси у Белгији. Давинић, начелник железничке станице Велика Плана, помиње се у једном документу од 5. јануара 1886, када обавештава начелника орашанског среза да је 2. јануара исте године послао остатак сена у 12 вагона. О њему нема других података, само се зна да 1909. није био међу живима.“
ЖЕЛЕЗНИЧКА СТАНИЦА ПЛАНА
„По статистичком годишњаку за 1893. годину плањанска железничка станица припадала је другом реду, као младеновачка, јагодинска, ћупријска, параћинска и неке друге станице. Постаје су се налазиле у Марковцу, Великом Орашју, Крњеву и Лозовику.
Чувари пруге бавили су се опасним послом. Двојица су погинула обилазећи пругу, Милан Стојановић Бабић из Старог Села и Крста Цветковић, родом из крагујевачког Коромана, 1898. Зна се и да је пред Први светски рат ову дужност обављао Стеван Петковић, досељеник из бугарског Трна.
Велика Плана постаје важна железничка раскрсница од септембра 1886, када је пуштена у саобраћај пруга Смедерево – Велика Плана. Она се укључивала на пругу Београд – Ниш преко распутнице, која се налазила на 88 км, станица је била на 90,4 км. О овој прузи која је првобитно била помоћна пруга за довоз материјала при изградњи железнице писао је Феликс Каниц.“