mpo228 link

daftar / login

slot online

promo / bonus

casino online

berita terpopuler

sportsbook

arcade games

СВЕТО ДРВО НА УТРИНИ

За запис је најчешће биран храст са лепом крошњом, разгранат, здрав и моћан

Дрво као свето место које је имало функцију светилишта одвајкада је део традиције српског народа. Свако село је некада имало потребу да бар једно стабло моћног изгледа одреди за запис и окупљање око њега. На њему је био урезан крст или записан свети хришћански знак бојом отпорном на кишу и сунце па је такво стабло било предмет поштовања и обожавања. За запис је најчешће биран храст са лепом крошњом, разгранат, здрав и моћан. И место је посебно бирано као култно и заслужно да му сви мештани указују част и поштовање. Велика ливада, негде покрај пута, уз извор, на раскрсници важних путева, високо на брду, усамљено стабло које привлачи поглед из даљине. За разлику од околних села која су имала само по један или неколико записа, Велика Плана је имала чак 20. Литија је организована првог дана великог празника Троица и кретала је од Покајнице. У том походу људи су обилазили записе, заустављали се и вршили обреде. Један од записа је био на општинској ливади Врбица, у Бугарији, на Копоринској коси у Ливадама код Колске, освећени дуд на Игришту код Старе општине…

Дрво запис је у стара времена донекле мењало светиње, храмове, цркве и богомоље. Испод његове крошње окупљали су се мештани о славама, празницима, на вашарима и заветинама. Урезани крст имао је улогу олтара, а сам назив запис штитио га је од ветра, насилног кршења грања, сече и уништавања. Крст је постављан тако да имитира олтарски простор. Увек у правцу истока гледа онај ко стоји пред њим.

sveto drvo

ПРАЗНОВЕРЈЕ

Постојало је веровање да ће се нешто лоше догодити ономо ко га узурпира или ће се клетва као освета пренети на породицу и његове најближе. Зато је запис остајао вековима на једном месту. Чак и када му дође време да се опрости од сунца и живота, нико се није усуђивао да сломљено дрво од ветра, старости или непогода пресече и искористи га за сопствене потребе, понајмање за огрев или тарабу.

Остајало би стабло са грањем и лишћем на том месту да трули и сведочи о култу који је негован док је било снажно и моћно, све док се не претвори у хумус и постане трулежно и порозно, прошлост за све који су га поштовали. На истом место, ако природа на време не одреди неопходан процес обнављања, људи се побрину да  засаде ново дрво које ће имати улогу записа. Обележава се крстом и негује да порасте до потребне величине када ће и само моћно и стамено преузети улогу култног места око кога ће се окупљати људи.

2051209 74787782 471155706855332 225312893426466816 n ff

Запис је због доступности свим житељима села углавном био у самом центру села, неретко и у сасвим другом крају, поред неког извора или локалитета значајног за све мештане. Отуда више записа у једном селу и више поштованих природних светилишта око којих су се окупљали људи. Његова улога посебно је истакнута у време обележавања сеоске славе –заветине, када су се на том месту окупљали сељани као у цркви.

Заветина или прослава у част свеца- заштитника села имала је за заједницу велики значај. Име јој потиче из времена када се село заветовало да ће прослављати свеца који им је помогао да се спасу од великих невоља. И данас месне заједнице и институције негују култ поштовања својих заштитника – патрона домаћинстава, заната, установе, друштвене заједнице. Месне зајеницен имају свој свети дан, празнују га као крсну славу, колачар код записа сече славски колач, а свештеник док траје богослужење урезује крст у кори дрвета. Сваке године, за по неколико линија шири је крст на запису.

“Славље је почињало окупљањем код "записа", где је свештеник заједно са сељанима читао молитву. Тада се најпре поново урезивао крст на месту где је од давнина стајао, а затим се после обиласка три пута око дрвета, то место поливало вином. Урезани крст је стајао на западној страни "записа", тако да онај, који стоји испред њега, може да гледа према истоку, као према олтарском простору у цркви.Тек пошто се дрво- запис даривало цвећем и плодовима, кретала је славска литија око села, а исти ритуал се понављао и код другог дрвећа за које се веровало да је свето.

У току литије изговарале су се молитве за заштиту села од болести и несреће, да падне киша или да се заустави град и друге непогоде које су у том тренутку погађале село. Након литије сељани су се враћали у село, где се славље настављало гозбом и весељем.”

ОБИЧАЈИ

Верује се да су традицију обожавања дрвећа на наше просторе донели стари Словени. Преци су поштовали обичај и преносили га на потомке. Тако је свако село, по угледу једни на друге обављало исте обреде око стабла и допуњавало га новим навикама.  У белешкама етнолога и сакупљача народног блага кроз обичаје и нематеријалне споменике културе наилазимо на обиље података о овој традиционалној заоставштини из ранијег периода која данас поприма нове облике и нова значења. У књизи Обичаји у Срба Недељковић бележи да је у скоро сваком српском селу некада постојало дрво које се називало светилиштем и било је централно место на ком су се људи окупљали. Ово сећање на прошла времена и даље се чува у срцу Шумадије, у забитима Браничева, на југу Србије, у ужичком, зворничком, јадарском крају... И код Вука Караџића има сличних белешки којима описује значење светих места и стабала означених у народу као запис.

Hrast

Чинили су то зато што су за време владивине Турака били спречени да се моле у црквама па су то истим интезитетом и снагом воље и љубави чинили испред дрвећа. Урезани крст је постављан на западној страни, тако да онај ко стоји испред њега може да гледа према истоку, као према олтарском простору у цркви.

Некада су се на таквим местима одржавала и суђења, јер се сматрало да човек не сме да лаже поред светог дрвета, подучавају о овом обичају етнолози а преноси њихова тумачења народ и модификованим обредима подстиче сећање и појачава обавезу млађим генерацијама да и они чине сличне ствари у знак поштовања традиције, вере и општеприхваћених обичајних норми као слово закона.

Стара традиција се сачувала до данашњих генерација.  У селима се и даље једном годишње у дрвеће урезује крст и залива вином. Улога овог дрвета посебно је истакнута у време обележавња сеоске славе. На том месту чита се молитва и крећу литије, а након тога организује се гозба и игранка. За "запис" се поред храста  бирало родно дрво као симбол плодности и здравог берићета, многобројног порода у кући,  па су кроз Србију записи неретко стабла трешње, шљиве, крушке и другог воћа.

Веровало се да само дрво уз божију помоћ и благодат штити село, људе и стоку од временскх непогода и ма какве несреће. Оно се чува са посебном пажњом и сматра се грехом уништити га и занемаривати. У послератном периоду, за време комунизма, како је религија пропагирана као опијум за масе,  традиција је била поштована само у побожним породицама, остали се нису усуђивали да покажу наклонос Богу и вери. Записи су запустели, није им прилазио нико до они ретки којима је претња казном била изазов и потврда да се инатом могу изборити за своја начела и очување вере и обичаја. Поново су наша села вратила деведесетих година ове обичаје у живот, а они који су у току забране вршења верских обреда носили литије кроз село, заустављали се код записа и урезивали крст и заливали га вином, више то нису желели да раде уз оправдање да су обичај пренели новим нараштајима чије време за поштовање Србије и српских обичаја тек долази.

ТРПЕЗАРИ

Испред дрвета означених као запис најчешће су се налазили такозвани трпезари направљени од камена и дрвета, где су сељани остављали дарове. Колико је поштовано свето дрво говори и податак да се у Источној Србији не дира чак ни отпала кора, нити ко дира дарове окачене о грање светог стабла.

hrast22y1y

Понекад је простор око дрвета био ограђиван дрвеном оградом, или је на том месту само постављен камен. Тај простор у Шумадији се звао порта. Поред трпезара подизане су и једноставне грађевине, собрашице, нарочито карактеристичне за источну Србију. Оне су стајале поред дрвета -записа, нису имале зидове, већ само мали кров, који се налазио изнад клупа и стола.Ту се обедовало у време сеоске славе, или су се на истом простору знатижељно заустављали путници намерници.

“Истраживања етнолога на терену су показала, да сељани и данас знају које је дрво обележено као "запис" и готово сви се придржавају правила да оно не сме да се оштети. Колико је присутно поштовање светог дрвета показују и истраживања у источној Србији, где се не дира чак ни отпала кора са дрвета. У једном селу код Зајечара забележен је случај да дрво које се срушило и пало на пут није померано зато што је "запис". Сељани из тог места су чак изградили нови пут, да свето дрво не би померали”.

Иако се прослава сеоске заветине поред "записа" више не уобичајава, проучавања тог лепог обичаја учи млађе нараштаје  колико је заједништво међу људима некада било важно. “Свето дрво је имало значајну улогу како у религијском животу људи, тако и на друштвеном плану. На светом месту човек није смео да лаже, а у случају потребе могао је да искористи прилику да се исповеди и окаје грехе.

Поред "записа" кроз историју српског народа су се одржавали зборови мештана и одлучивало се о важним стварима за заједницу. Тако је, по веровању које се још памти у Србији, Други српски устанак 1815. године подигнут поред једног храста – записа, познатог под именом "таковски грм".

Min Kultura2