Радовањски луг, злокобно место страдања српског вожда, великог турског непријатеља, Црног Ђорђија
Ако се при помену Велике Плане као асоцијација на знаменитости краја најпре помисли на Покајницу, Копорин и Радовањски луг, јасно је да су три најутицајније личности српске историје и два догађаја везана за њих заслужна за препознатљивост овог дела Шумадије и Поморавља. Деспот Стефан, вожд Карађорђе и Милош Обреновић учинили су да Копорин, Радовањски луг и Покајница буду белези историје српског народа у периоду наславније српске историје, стварања дсеспотовине и рађања незавине српске државе. Радовањски луг, супротно свом поетичном имену и раскошној лепоти крајолика, представља место туговања и стида пред трагичним погубљењем човека који је повео измучену српску рају у одлучујућу борбу против Турака.
Којекуде, Радовање, рекао би Карађорђе, да је знао да ће му испод храста, код колибе Драгића Војкића, у Радовањском лугу, покрај Грабовачког потока, бити последње коначиште. Драгићевица није понудила српском вожду смирај ни добродошлицу. У колиби, на ливади, у подножју брда Распоповица, очекивао је сусрет са кумом, Милошем Великим, да заједно утврде којим мукама ће мучити Турке и ослободити народ турског зулума. Јаруга удаљена од села четврт дана хода, са свих страна окружена шумама, могла је да пружи сигурност уморном путнику, али је вожду упркос тишини и спокоју уносила немир и стрепњу. С разлогом.
ТИШИНА
Ондашњи српски историчари и књижевнци, летописци и писмени људи, нису се усуђивали да напишу који редак о трагедији која је задесила вожда, нити су приказивали праву слику догађаја плашећи се освете кнеза Милоша Обреновића. Заоденута велом тајне, истина се чувала у круговима непосредних учесника догађаја све до тренутка када поштени и угрожени српски живаљ није смогао снаге да се супротстави апсолутизму српског владара побунама и причама о срамном догађају српске историје који се збио на летњег Арнђела, у Радовањском лугу.
Ни Вук Стефановић Караџић, није се дрзнуо да ишта више забележи о Караџорђевом убиству до једне проширене реченице оскудног значења. У књизи „Милош Обреновић“, штампаној 1828. године, у одељку “Буне у Србији” усмерио је пажњу на Карађорђа и његово постојање само кроз констатацију да је постојао и делао у том периоду као ослободилац. „Овде се може споменути и Кара-Ђорђијин повратак у Србију ( у месецу јулију 1817. године) и смрт му“.
Покретач устанка против Турака 1804. године, заслужан за српску државност, велики стратег и војсковођа, после пропасти буне, борави неко време у Русији, Бесарбији и Грчкој. По окончању изгнанства, вожд се уљуљкан надама да ће добити помоћ од Хетерије и Русије, враћа у Србију да избори мир на Балкану. Упућијући га у окршај са Турцима и противницима, који су нагињали кнезу Милошу уверени да се дипломатијом доноси веће добро Србији, него буном; припадници тајне организације Хетерија, дали су му штит и послали га овим речима у рат:
ПОВРАТАК
„Чим приспеш у Србију, имаш да узмеш земаљску власт у своје руке, на основу свога уплива, односа и права. Природно је да ће се Порта узнемирити, мислећи да је то руско масло, е да би нашла разлога да се с њоме зарати. Врло је могућно да би теби, пре но што би против тебе отпочела непријатељство, понудила кнежевство, како би спречила веће заплете". Тачно тако је лета 1817. гласио налог Георгиоса Левентиса, првака грчке тајне револуционарне организације Хетерија, Ђорђу Петровићу - Карађорђу у егзилу. А циљ Хетерије је био нови рат у Србији за пад турске моћи на читавом Балкану. На тај начин би Грчка индиректно у устанку Грка без Грка добила слободу. Дипломатски лисац, Милош Обреновић, мислио је другачије. Рат би био погибељан за Србију, па је спас видео у новим преговорима са Портом. Отуда разлог догађају који је Радовањски луг ставио у средиште историје с почетка 19. века.
Познато је да је Кара–Ђорђије по повратку из бежаније у Србију ушао преко Буковине, Ердеља и Баната. Са Наумом Крнаром, хетеристом и личним секретаром, код Рама је прешао Дунав 12. јула 1817. године и кренуо у Шумадију. Старовлашки кнез, Максим Рашковић, испратио га је до Мораве. Код Великог Орашја скелом је прешао реку и у качари кмета орашког Стојана – Цоке Јовановића, провео три дана. И данас потомци ове породице чувају успомену на тај догађај. Вожд је даривао укућне муштиклом од руског ћилибара, а трошна качара, посрнула и оронула од зуба времена, у деловима стоји на истом месту. До скоро је чувана и софра на којој је уважени гост ручао.
По предању, скелеџија Парезановић, је пребацио путнике на сигурно место у тајности, да не открију скровиште Милошеве присталице. Из Орашја су вожд и Наум по препоруци људи за везу отишли у породицу хајдука Милована Стојадиновића, са којим је Карађорђе војевао. Било је планирано да га Милованов отац Стојадин повеже са господар Вујицом Вулићевићем, кнезом смедеревске нахије, а он са Милошем Обреновићем ради договора о дизању нове буне. По подацима којима располаже историчар Дарко Ивановић, први сусрет кумова одиграо се на гробљу у Гложи, о чему је одмах био обавештен српски кнез.
Са овог места, после разговора са Вујицом, вожд одлази са Наумом у Радовањски луг, у поменуту колибу Драгића Војкића. Преноћили су и ујутро отишли код Стојана Пауновића у Аџибеговац, а одатле на трло Јована Буковичог, „код воде Доћан“. По Константину Ненадовићу, који се у спису „Живот и дело великог Ђорђа Петровића“ бавио посебно његовим задњим данима, тврди се да је у мочварном и скровитом месту у Доћну, вожд провео споран период живота од доласка до последњег дана у Радовањском лугу. Одатле се , путељком уз брдо Крушчице, упутио у Војкићеву колибу очекујући нови сусрет са Вујицом и Милошем Обреновићем.
На место састанка Карађорђе је дошао три сата пре Вујице.После вечере кумови су легли да спавају у Војкићевој колиби. Вујица је довео са собом пратњу, два пандура и Николу Новаковића, који се за место у историји изборио као егзекутор, дирекни убица Карађорђа Петровића. „У зору – пише Дарко Ивановић – 26. јула 1817. године, по старом клендару 13. јула, Никола Новаковић је искористио тренутак када је Карађорђе заспао и усмртио га ударцем секире, те му одсекао главу. Затим је изашао из колибе и из пушке убио Наума, који се на потоку умивао. Све ствари и главе убијених одмах су послали Милошу у Београд.“
ПОГУБЉЕЊЕ
Ово је једна од највероватнијих и најчешће истицаних верзија о могућој смрти вожда Првог српског устанка. По једној, коју заступа аустријски официр Гедеон Ернест Маретић, “Беогрдски паша је обавештен од Порте о Карађорђевом приспећу, па је врховном кнезу Милошу Обреновићу, припретивши му губитком главе, наредио да ухапсе Карађорђа, што се убрзо десило. Карађорђе је одведен у Београд, одмах погубљен и један хитан гласник је још истог дана био послат са главом овог врховног вође“.
По другом тумачењу историјских догађаја везаних за погубљење вожда, Вујица је убио два хајдука у Радовањском лугу, а Тома Вучић Перишић Карађорђа у Азањи. Ова различита мишљења далеко су од истине пошто их не потврђују историјски извори нити сведочења учесника и сведока овог гнусног чина.
Као историјска чињеница прихваћено је казивање да је истог дана Драгић Војкић, сахранио обезглављена тела на 100 корака јужно од колибе, под једним брестом. После две године, Карађорђеви посмртни остаци из Радовањског луга пренети су у Тополу, касније на Опленац, у продичну гробницу динстије Карађорђевић.
Српски народ, емотивно везан за лик и дело Карађорђа, овај подли чин Милошевих присталица прихватио је као велику тагедију. Кришом је палио свеће на Карађорђевом гробу, плашећи се Милошевих пандура. „Пошто се Карађорђево присуство у великоплањанском крају осећало у време његове младости и хајдуковања, а и последњих дана његовог живота, разумљиво је да су наши преци највише осуђивали Милоша и остале убице. То незадовољство плануло је већ 1825. у Ђаковој буни.“
Тек доласком на власт династије Карађорђевића, године 1936., унук вожда Петровића, краљ Александар I Карађорђевић, саградио је спомен цркву Светог архангела Гаврила недалеко од места погубљења великог вожда. Народ је цркву назвао Захвалница, у знак захвалности за сва дела вође Првог српског устанка. Подигнута је према пројекту архитекте Василија Андросова, као минијатура опленачке цркве. Зидана је од опеке, у српско-византијском стилу, са оскудном архитектонском декорацијом.
Храм је једнобродна грађевина чији врх краси осмострана купола. Унутрашњност храма је подељена на припрату, наос и олтарски простор. Иконостас, који дели олтар од наоса, садржи седам икона и рађен је под утицајем српског средњовековног сликарства. У наосу цркве чува се Карађорђев портрет у природној величини, дело Паје Јовановића. Чувени српски сликар Карађорђа је приказао у тренутку када се хвата за сребрну сабљу, обучен у народно црно одело, са црвеном лентом преко груди као знаком достојанства.
Посетиоцима цркве скреће се пажња да их вождове очи са портрета прате где год да стану.
ПОРТРЕТ
Након завршене рестаурације, слика Паје Јовановића „Вожд Карађорђе“, уље на платну из 1911. године, враћена је цркви Захвалници у Радовањском Лугу, где се чува од њеног освећења 1930.године.
Слика се од краја децембра 2012. године до средине јула 2014. године налазила на рестаурацији у Републичком заводу за заштиту споменика културе Београд. Конзерватор-рестауратор Ружица Васић и сликар-рестауратор Маријана Протић су израдиле елаборат са предлогом хитних конзерваторско-рестаураторских радова, који је предвиђао и израду копије, али како је Републички завод за заштиту споменика културе Београд радове извео о свом трошку, копија за сада није урађена.
Хитна интервенција била је неопходна због механичког оштећења које су направили пухови. Оштећење није захватило фигуру, већ је било између десне подлактице и појаса, у облику округлог фрагмента пречника око 70 mm. Са полеђине слике оштећење је било неколико пута веће, јер су пухови нагризли платно, којим је слика дублирана седамдесетих година.
Поводом обележавања једне од годишњица убиства вожда Карађорђа свечано је отворен Карађорђев музеј у склопу новог парохијског дома при цркви Захвалници у Радовањском Лугу. Том приликом је у музеју изложена и ова слика „Вожд Карађорђе“ у природној величини, коју је поводом освећења храма 1930. године краљ Александар Карађорђевић поклонио цркви Захвалници, подигнутој на месту убиства вожда Карађорђа.
ПРЕДАЊЕ
У Карађорђевим бисагама пронађено је 4.000 дуката, две зставе, са Мишара и Делиграда, орден руског цара и још неке ситнице. Карађорђеву и Наумову главу Тома Вучић је однео Милошу, а Милош одмах предао београдском везиру Марашли –Али паши. Паша је наредио ћурчији Пеји да препарира главе и проследи их у Цариград, али је ћурчија заменио лобање, вратио неке друге, а Карађорђеву и Наумову схранио на месту где је данас Саборна црква у Београду. Када су вождове кости пренете на Опленац природата је и лобања.
Константин Ненадовић бележи о животу Карађорђа Петровића да је кнегиња Љубица одмах знала ко је прави Карађорђев убица. Плашећи се божије казне и анатеме на децу, умолила је кнеза да вождоо тело пренесу из Радфовањског луга у Тополу, у Карађорђеву цркву. То су учинили, тајно ноћу. Постоји легенда у Радовању да су тај посао обавили Љубичин човек од поверења, домар Ранко Матејић и мештани Драгић Војкић и Филип Милоављевић. Како у журби нису педвидели да је вожд био висок и крупан човек, напрвили су краћи сандук мего што је било потребно. Да би посао обавили пре свитања, пребише Карађорђу ноге у коленима, а потомке Филипове и данас зову Пикљивићи. Било је то фебурара 1819. године, две гоине после Карађорђевог убиства.
За време владавине уставобрнитеља, 1845. године, кнез Александар Карађорђевић и министар унутрашњих послова Илија Гарашанин, наредили су смедеревском окружном начелнику да у Радовању достојно крстовима обележе место Карђорђевог страдања и првобитни гроб.
За Вујицу кажу да је касније, када се међународна стуација променила на штету Карађорђевих убица, био бачен са осталим епутатима у царску тамницу, а да је из њ изашао после четири и по године. Променом политике у Порти, Турци га избавише из апсане и вртише у Србије, богато га наградивши даровима. Оронулог здравља се вратио у Србију где га љубоморни кнез Милош смењује с власти, одизима му сву имовину и оставља опсиромашеног да умре у 55. Години живота, на трлу у Грчцу, засеоку Азање.
