mpo228 link

daftar / login

slot online

promo / bonus

casino online

berita terpopuler

sportsbook

arcade games

СТАРЕ КУЋЕ И АМБАРИ

Како се некад живело у јасеничком крају

Према Јовану Цвијићу “Земуница је најпростији облик куће који дозвољава минимум простора и сувоте неопходне за живот”, а према Александру Дероку, “човек напуштајући пећину заснива себи склоништа укопавањем”. Преко ових најпростијих облика становања стигло се до дрвених кућа, брвнара, дурунгара и вајата, да би временом и оне добиле доксате, проширене тремове и камене темеље, све до зиданица којима време и невреме не могу ништа. Такав след градње виђан је и на овим нашим просторима где се још по негде могу видети старе српске куће покривене ћерамидом, опшивене талпама са прозорским окнима заштићеним капацима.

У Доњојасеничком крају, географској области централне Србије којој једним делом припадају Велика Плана и њена насеља, током вишевековног постојања насеобина, мењали су се стилови градње кућа и прилагођавали се архитектонским токовима и стварним потребама. У далекој прошлости на овим просторима градиле су се сибаре, најпримитивнији тип кућа за становање купастог облика, са већом округлом просторијом у чијем средишту је било смештено огњиште. У истом простору се спремала храна, обедовало и спавало око ватре. У неким крајевима су се ове куће називале шиље или шиљаче, криваче и кривуље.

У каснијем периоду, с почетка 18. века примат преузимају пастирске колибе, лубаре или лубњаче, покривене прућем, најчешће од липе и врбе. Мешањем становништва, бежањем пред непријатељима и враћањем на старо огњиште, почели су да се мешају стилови градње кућа и начин живота. Тако су по повратку избеглица преко Дунава, почеле да се граде куће какве преовлађују у областима под аустроугарима.

ЗЕМУНИЦЕ

Користиле су се и земунице, пространа удубљења у земљи како би се прикрили од непријатеља, поготову Турка чије је присуство онеспокојавало српски живаљ. У првој половини 19. века почиње градња бусара, колеба и брвнара. И ове грађевине су биле примитивног облика, скромних размера и лошег квалитета за живот, али су се и оне могле лакше преправити, у случају потребе пренети на скровитије и сигурније место. Имале су само једну просторију, са огњиштем, ако се у њој припремала храна, у вајатим су били само кревети за спавање и ормари, са шкрињама за одлагање робе, одеће, ћилима и девојачке спреме. Кров им је био од сламе, понегде од клиса или шиндре, углвном код имућнијих породица.

zemunica

Како се Бугарија сматра једним од настаријих делова насеља Ливаде, Селишта или данашње Плане, куће су се у овом засеоку градиле далеко од садашњег центра, у Гају, на путу за Радовање. Досељеници из Бугарске, са југа Србије и подножја Копаоника, градили су кованице и блатаре са огњиштем у средини. Биле су мале и ниске, покривене сламом, са земљаним подом. Из Гаја су се временом спуштали према Чукари и Точку, а касније подизали колибе и на имањима каја су поседовали у Доћану, Гложи и Кључу.

Историчар Дарко Ивановић у одељку о становању Плањана наводи казивања породице Аранђела Милосављевића, који је у дубокој старости преносио сећања и приче од својих предака да су најстарије куће у овом крају грађене од соха биле покривене сламом. Он је пред Балканске ратове имао близу 80 година и сведочио је да је за време његовог вођења домаћинства у овом крају било само неколико кућа под ћеремидом и  да су имале дрвену конструкцију која се прекривала блатом и  плевом.

ЧАТМАРЕ

Овај тип масовне грдње стамбених објеката у Шумадији и Поморављу и осталим деловима Србије, замениле су пред крај 19. века  куће чатмаре, па дурунгаре. Дурунг је цепана даска, што значи да су биле ове грађевине темељније и конфорније за живот. Дурунгаре су имале дрвене оџаке, а на прозорима су биле дрвене коленике. Најстарија дурунгара потиче из 1820. године и у власништву је Вељка Величковића. На спољашњој страни прозора били су дрвени капаци, а назад коленика. Таван се покривао шашовцем, споља су постављане дуруге, док су унутрашњи зидови због топлоте и лакшег одржавања били облепљени блатом и плевом. Кровна конструкција је лежала на дрвеним стубовима, била су то углавном четири пободена дебља стуба, или сохе.

Куће су имале оџаке, звали су их комини. За разлику од малих и неудобних кућа из ранијег периода, дурунгаре су биле веће и подељене на три просторије. Кухиња са огњиштем је била највећа, у централном делу куће, друге две су биле собе за спавње. Споља се улзило директно у кухињу, а из кухиње у собе за коначиште. Кухиње су имале мале прозоре, док су у собама окна била већа. На сличне податке о типу кућа за становање наилази се и код Јована Ердељановића, у  књизи Етнолошка грађа о Шумадинцима.

IMG 0025

Брвнаре Шумадије су често добар пример традиционалног етно укуса за облике и шаре. Наткривене су увек кровом од дасака али још чешће од црепа. Летвице у горњем делу врата су обрезане и зашиљене, а испод њих на даскама, које су пажљиво углачане, у каснијем периоду имале су често укусних геометријских фигура урезаних у дрвету. Личиле су на фриз или резбарене орнаменте. Код праве брвнаре се ретко пред кућним вратима, или на предњој страни куће јавља трем или доксат, ниским дашчицама ограђена тераса, уска као ходник, махом наткривена, али често и без крова. У новије време почели су да праве бунаре у двориштима, док их раније није било и вода се махом доносила из даљине, са студенца или извора који је обично заједнички за више кућа или за цео крај села.

Бунари су били покривени, са сантрачем и вратилом око кога се мотао конопац или ланац са кофом. Били су украс доришта и често третирани као свето место. Кићени и украшавани цвећем и растињем. Досељеници из Бугарске који су се углавном стационирали око Буковичког потока, Гаја и Точка, са собом су донели мајсторско умеће градње од чатме. У периоду после убиства кнеза Михајла Обреновића и владавине краља Милна, куће лубуре су биле прошлост. Преостале грађевине овог типа користиле су се као пастирске колибе. У великој мери су се задржале чатмаре, али почетком 20. века, пред Велики рат, преовладавају куће моравског типа са зидовима од прекречене чатме и карактеристичним луковима на трему.

КУЋЕ И ВИЛЕ

Ове куће су биле у основи правоугаоне, веће и удобније за становање. Имали су кровни покривач од ћерамиде, а подове од набијене земље. Таванице су биле коленике облепљене блатом. Тврда градња од цигала и камена је почела у овом крају тек 20 – тих година прошлог века. Имале су више просторија, покривач од црепа или ћерамиде. Градња тврдих, зиданих кућа почела је нешто раније у варошком, индустријском делу насеља, тек се касније проширила на села, а у томе су предњачили богатији и имућнији сељани.

Мали број кућа старе градње је сачуван на овом подручју. Модернизацији и новим архитектонским стиловима подлегли су мештани који су неретко и добро очуване објекте уништавали да би на истом месту подигли неве “лепше” грађевине. Преуређено је неколико кућа и сачувано од пропадња, налазе се у градском делу, пример су старих српских кућа којима је сачуван дух старих времена. Припадају породици Петковић, Поповић, Пауновић и Јоцић.  

VIla klefis

Од модернијих грађевина предратног периода, у првобитном облику су сачуване виле индустријалца Тонија Клефиша, саграђена 1922. године, учитеља Милана Пантића и индустријалца Мике Јовановића. Клефишова кућа је реновирана у Градску кућу, Пантићева је Ловачки дом, изгубила је поприлично од пређашњег изгледа и у њој је угоститељски објекат, док је кућа породице Јовановић променила власника и задржала некадашњи изглед. Налази се на десној страни улаза у пијацу.

Куће у најстаријој градњи нису имале ограду, ако су и биле ограђене то је био плетер и плот. Испред кућа се простирало двориште са шљивама, а иза баште и објекти са стоку. У сеоској српској архитектури примат је имало дрво као грађевински материјал. Комплетно дрвени материјал је коришћен за градњу вајата, објекта намењеног становању младих брачних парова, као и за качаре, млекаре, амбаре, штале за стоку, торове, кошаре, сењаке ... Уз куће као пратећи објекти ишле су и пушнице, фуруне за хлеб, сушаре за воће и дуван, млекари...

Све то чинило је саставни део домаћинства који се задржао дуго после рата. Водило се рачуна да се од стамбеног дела одвоји економски, да у дворишту буде засађена крушка, јабука, трешња и остало воће, док је шљива дуги низ година имала посебан значај. Неговала се као свето дрво због ракије, сушених шљива и чувеног пекмеза без којег није била преко зиме ни једна кућа.

Цео ограђен простор са кућом и зградама називао се двор, касније авлија. У њу се улазило на двоја врата: мале вратнице (врата, капија) за људе и велике вратнице за кола и стоку. Главне су велике вратнице, и оне су управо карактеристичне за шумадијска дворишта. У једном периоду су имућније породице правиле велике зидане капије, од цигле и камена, наткривене, са орнаментима, а као украс неретко су били извајани лавови и коњи. По капијама су се распознавали богати од мање имућних.

СПОМЕНИЦИ КУЛТУРЕ

Категорисане као споменици културе, под заштитом Регионалног завода за заштиту споменика културе, од 1998. године у каталог су заведене две куће са овог подручја.

Kuca Ilije Nikolica u V Orasju 1 1385141640

Кућа Илије Николића у Великом Орашју је подигнутa половином XIX вeкa као приземна зграда са тремом и доксатом изнад улаза у укопани подрум. Унутрашњи простор подељен је на три целине. У централном делу је предсобље и „кућа“ а лево и десно су по две собе. Ово није првобитни облик основе, већ је настао развојем, преграђивањем и дограђивањем. У улазној просторији по средини се налазио дрвени стуб, а под је у једном делу био од набијене земље, док је у другом делу био поплочан опеком. Све указује да се овде налазио трем који је касније зазидан. На североисточној страни налазио се диван испод кога је улаз у подрум испод велике собе.

Кућа је била прaвоугaонe основe (15,5х12,5 м) на темељима од опеке старог формата, бондручне конструкције са испуном од чатме и покривена ћерамидом. У кући се све до њеног утврђивања  1998. године налазило и оригинално покућство из XIX и са почетка XX века, али нажалост данас ова кућа више не постоји. Кућa Драгослава Пашића у Милошевцу се првобитно налазила на простору данашње црквене порте, одакле је премештена 1870. годинe. Саграђена је половином XIX века као троделна шумадијска кућа и веома је редак пример развијеног типа равничарске брвнаре. Припада развијеном типу куће са  три просторије - „кућом“ и две собе, тремом и још једном малом просторијом која је нека врста затвореног доксата.

Правоугаоне је основе 9,00х7,30 м на темељима од опеке старог формата, бондручне конструкције са испуном од храстових талпи дебљине око 10 цм, покривена ћерамидом. Таваница је израђена од профилисаног шашовца. Кућа је један од најстаријих и највреднијих објеката овог типа који су се до данас сачували у овом крају.

Min Kultura2